Od para čovek ima samo štetu

Dragi moji… prijatelji, kolege, drugari, komšije, poznanici… i ostala rodbino. Evo sedoh, posle dužeg razmišljanja, da vam napišem da smo svi mi dobro i zdravo, koje i vama želimo, i da vam kažem nekoliko reči, ovako kolektivno, da ne bih svakome ponaosob ponavljao istu priču, pa da se ja nerviram što mora da vam je uopšte pričam, a da se vi na mene ljutite što ja to baš vama pričam.

Kao prvo, kupismo kola. Doduše, nismo mi, Jovane, tvog kalibra i veličine da kupujemo nove strane marke za pare koje nemamo pa da ne budu naša sve dokle poslednju kamatu za nji otplatimo, a možda i nikad, to jest, ako nas nevolja, pupu daleko bilo potera, pa smo na auto-plac u Brzi Brod pazarili polovnu „opel vektru karavan“, da mož’ u nju svi stanemo a i da poteramo sve što  treba kad krenemo u selo da poradimo imanjce što mi od tatka ostalo. Šta ćeš, navikle ove moje ruke vazda nečim da se zanimaju, pa mi se ne da po ceo neradni dan da se izležavam u ladovinu. Volim i ja pecanje, brate slatki, al mi nekako Dunav daleko, pobliže mi moje selo gde se nema mislim oće li se neki smuđ uvane na mamac, nego ako posadim, ce rodi, ako poorem, ću posejem, pa ću i požnjem, i tako… uglavnom, voće, povrće i brašno, hvala na pitanje, ne kupujemo. Pa se neki dinar i prištedi. I uglavnom, oću da ti kažem, znam ja da ti imaš kredit i rate se otegle, a skupoća velika i deca traže, samo traže, al ja brate slatki rezervu više nemam, a ovo što je preostalo, taman da se živi. Potaman. A i smuđ bre, brate, mnogo skup, mojoj deci se prijeo onomad, kažem ženi, kupi im, a kad dođe, tresnu ga na astal, kaže, znaš li bre ti pošto je kilo smuđa, čoveče.

Od para koje su nam preostale kupismo mašinu za pranje Ona stara se ametom skasala, više mi je žena na ruke prala, a ona nam je skoro ko muzejski eksponat. Te tako, šurnjajo, kad drugi put vidiš cipele od 37.000, nema veze što su na rate, odma da te upozorim, kupuj si, al na sopstvenu odgovornost. Ili barem pitaj muža, pa ripaj, na mene ne računaj. Moja žena za svaki dan nosi još lanjske, dvaput krpljene, samo flekne nove. Za svadbe i ostala veselja ima, će pominu, ja se nadam, bar još pešes godine. Da se neki dinar prištedi. Ako ustreba, naravno, kupujemo nove.

Deci sam, konačno, ispunio obećanje i kupih im led televizor, jes da je samo 200 evra i nije preko celog zida, ko tvoj, sestriću, al kad se deca pobuniše, lepo sam im objasnio da su tome krivi oni sami, ono kad skočiše u tvoju odbranu dok sam ja tražio da mi vratiš onih 500 evra koje si pozajmio pretprošle godine samo na dva meseca, ono kad ti se više isplatilo da gotovinski pazariš svoj „soni“. I nemoj da se sekiraš, blago ujki, nikad više ujka neće da te uznemirava kad mu crknu kola, moja sestra mi je lepo objasnila da te ni ona, majka, ne poteže i ne maltretira za svaku sitnicu, kad na svakom koraku ima taksi, a i nije skup.

E, i ženi sam kupio njen lični i sopstveni lap top. Ne mogu bre više da se otimamo o ovaj kompjuter, ja sam ga udesio u moje čoše, za lične potrebe, a ona čas po čas pa mi uleti, te ovaj recept, te onaj recept, te samo da gvirne, samo da pročita, te ova stavila nove slike na Fejsbuk… stra’ sam navatao od virusa, jeftinije mi bre da joj održavam njeno čudo, nego ovo moje da upropasti. Samo kolko da znaš, Đurđo, da je ne ogovaraš po komšiluku kako ne možeš da na miru popiješ kafu kad ti ona dođe, odma se zalepi za tvoj kompjuter. A i pravljenje kolača i pita smo proredili. Mnogo se, bre, nagojismo, red je da povedemo računa o liniji, ide leto, linija, nova garderoba treba da se kupi, znaš kako je. Te tako, kafu ćemo da pijemo ko i dosad, sokove smo davno isključili, sve što je nezdravo napuštamo, ali kad ti se prijede neki kolač, od sad si sama zasuci rukave, nemoj nove recepte mojoj ženi da podguruješ pod nos.

Kad pomenuh leto, odmah da vam kažem i ovo- uplatili smo letovanje. Al smo rešili ove godine da se otrošimo, da i mi mrdnemo negde a da to nije Bugarska zbog jeftine hrane, Grčka u predsezoni sa sve nošenjem zamrzivača punih mesa, sira i kobasica, nego ove godine idemo na pravo pravcijato letovanje, u Egipat. Ti, Draganče, reče da je u Hurgadi mnogo lepo, a i stvarno, one tvoje slike s ronjenja, pa korali, ribice, to mi ostade u sećanju, pa eto, da i mi doživimo nešto lepo, ne samo sunce, more i pesak. First minut, al to uplatismo na rate, da ne ispadne baš svaki dinar da smo potrošili pa da se, ne daj bože, zaimamo posle od vas, kad ni vi nemate. Ono, nisi ti najgori, ti tražiš samo po 200 dinara, ali kad je čas po čas, brate, i to se nakupi. A i prelazimo na plaćanje karticom. Gotovinu više u džep ne držimo. Ono, voleo bi da se družimo i u Hurgadi, ako misliš da može neki da nastavi da te donira po 200 dinara za dnevne troškove, a ti da letuješ u Egipat.

Podnovismo se još, tu i tamo, sve isčokljane šerpe žena pobaca, kaže čitala je da je opasno jesti iz njih, sve rasparene tanjire smo odneli u selo, nakupovasmo sve novo, dokupismo tiganj za palačinke, pica pekač i ono čudo za kuvanje kafe, al za naše pare, Mirka, izvini što nismo u situaciji da se razbacujemo na te tvoje šerpe i tanjite viševekovnog roka trajanja. Taj ko će dođe posle 100 godina, taj sigurno neće da čeka babine šerpe pa da se najede. Ono jednom što nam uvali taj tvoj multilevel otplaćivali smo pola godine, sve da bi ti dobila svojih 50 odsto provizije, živa nam bila, što mu opet dođe na isto, jer isto toliko bi nam tražila i morali bismo da ti damo na zajam koji, kao što se zna, nemaš naviku da vraćaš. Pa nam tako one činije dođu ko da si ih nam poklonila, ako smo ih debelo platili.

I još bih iskoristio ovu priliku da vam svima zahvalim na svesrdnoj pomoći oko promene mojih pogleda na život i sveukupne životne koncepcije. Ono vaše- šta si se stiso, jednom se živi, kad ćeš već jednom da makneš to zmijče iz džepa, dokle ćeš da štediš, dok se okreneš život ode, sve to je bilo od značajnog uticaja na mene. Da shvatim da se zaista samo jednom živi, a i ako je istina da imamo i po nekoliko života, opet je ovaj samo jedan. Da sutra može da me na zelenom svetlu zgazi neki bogataški sin, pa još da moja porodica odgovara što sam prelazio na zeleno. Da jednostavno ne moram sutra ni da se probudim.

Stvarno ste sve u pravu.

A mene su čitav život učili da moram da se stiskam, da od onog kolača, ma koliki da je, uvek po jedno parčence ostavim za neke crne dane, da ni pred kim ne bih morao da crvenim, da ne kukam ni pred kim i ne molim nikoga. Gledam vas, koje izgleda tome niko nije učio, svi vi živite bolje od mene. Ako i molite i kukate i ponekad crvenite- mislim, to je samo kad tražite da vam se da. Kad se od vas traži da vratite, tad ste silni. Ubij me, nemam, šta si zapeo, imaš punu kuću stalo ti baš do mojih 500 evra- pa više ne znam ni da l’ su moji ili vaši.

I tako, sad sam miran. Nema da se štrecam kad mi uđete na vrata, da l’ će tražite malo ili poviše, niti kad vas sretnem, da l’ ćete da mi nazovete dobar dan.

Al, na to neću mislim unapred. Žurim, ovi moji se spremili, od sad nedeljom žena ne kuva. Idemo lepo u šetnju, pa na ručak u kafanu. Taman na miru da se dogovorimo šta od semena da kupimo za ovo proleće, uskoro počinju i poljski radovi, tad od kafane nema ništa.

Dobro, moguće je da ću ponekad i  da zakucam na vaša vrata. Znate kako je, posle ovolikih troškova možda i ja padnem u besparicu. Kolko da se ne prepadnete kad me vidite da sam pocrveneo.

ilustracije su odavde