Možda ja neke snove nisam dovoljno snevala pa zato nisu ni postali java

A možda nikada i nisu bili san, već samo misao koja prhne  pre nego je i shvatim

nalik zraku svetlosti koji se ugasi i kao da ga nikada nije bilo

kratka kao pogled, kao osmeh na silu, kao prve pahulje, kao zaludna nada

Ne volim prazne misli, prazan hod i prazne snove

Pa ipak, misao mi često odluta u prazno, svom njegovom širinom

I hodam prazninom lenjim hodom

I uhvatim često sebe kako uprazno sanjam nimalo isprazne snove

i kako se posle pitam da l’ su se zaista zbile

te praznine

u ništavilu ispraznih misli, hoda i snova

u bezdanu zaludnih želja i htenja i nada

Ili sam to ja samo dala oduška mašti

sputanoj između onih želja na kojima radim

danonoćno

 

Advertisements