Oće, njeknja- kaže se u mom kraju za ono što se nikada neće dogoditi. Jer, njeknja znači- pre nekoliko dana, prekjuče, onomad.

U stvari to, da se nikada nešto neće dogoditi, kada se izusti, zvuči otprilike ovako- oćeeeeeeeeeeeeeeee, njeknja.

I ne mora više ništa da se kaže. Od tona koji se provlači kroz ove dve reči slušaocu je sve jasno: i koliko je uopšte važno da se to što se nikada neće ni dogoditi, dogodi, i koliko je tome što ih kazuje do toga uistinu stalo, posebno ako je pri kazivanju gletav,  i koliko se zbog toga sekira on, a koliko onaj kojem se ova ne-izvesnost kazuje…

Obično, onaj koji kazuje „oće, njeknja“, i ne aje zarad toga što je tako, a onaj kojem je aber kazana, mož’  se  sebne, umusi, ustobolči, a mož se i sablazni, kobajagim, mož preg’lne, popljuckuje, prpnja,  promrsi nešto krozazubi, mož se i druska od bes, mož se drapa i kude ga ne srbi, može se i natunti, začaske,  može se otkleca na nekude kude neje pošal ,al nikako neće da  se omakne od basamaci,  nece skolka niz brdo, nece prekine, nema rove nit pa ruca. Eventualno može malkička da ugoveje, mož ostine i usred leto, koji si pije mož se i uvošti.

Tike, oće njeknja nije vest za golemu sekiraciju, niti će neku muku golemu da  naprai na onoga kojemu je reknuta. Al mu mož’ pokvari cel dan, samo tija čas eli da mu malko pokaže da neje sve kako bi on tejal da bude.

Al da će sve bude kako je reknuto da bude, će bude.

Jutre, a možda i njeknja.

***

aje- haje, mari, brine

aber- vest, glas

umusi- obesi brke, uozbilji se

ustobolči- ukoči se

preg’lne- proguta pljuvačku

prplja- prplje

promrsi krozazubi- prozbori šta korz zube

druska- udara o zemlju

drapa- češa se, grebe se

natunti se- nabere obrve

otkleca- odgega

omakne- padne

basamai- stepenice

skolka- skotrlja

rove- plače naglas

ruca- plače na sav glas

goveje- umusi se

ostine-ohladi se

uvošti- ukoči se koliko se napije

tike- tek

 

 

Advertisements