Čvrst kao čelik, a oduva ga vetar

Jak.

Kao lanac čije karike ne mogu razdvojiti ni dva buldožera zakačena za dva njegova kraja.

Čvrst.

Kao beton i kao stena.

Ne, kao čelik.

Прочитајте више „Čvrst kao čelik, a oduva ga vetar“

Preporuka za „Zrenje“, drugi roman Dejana Zlatića

Posle prvog romana, „Bezimena“, kojeg smo dugo i s ogromnim nestrpljenjem isčekivali, naš blog drugar Dejan Zlatić, bivši novinar i sadašnji profesor, objavio je i svoj drugi roman pod naslovom „Zrenje“.

10444651_795476877164564_5804554542116009911_n

Sticajem svakojakih okolnosti koje su me pratile iz istih razloga- čitati, izlazak sopstvene, ali tek prve knjige, „Jošte čekam taj reč da mi rekne“, o kojoj je tako lepo pisao i Zlatić, ovde, ja tek sada privodim kraju čitanje ovog romana iz naše bliske prošlosti. Mada sam nameravala da napišem tekst o sopstvenom viđenju ovog zanimljivog štiva, kada sam došla do onog dela koji opisuje sahranu momka čiji život je prekinula droga, da ne kažem pohlepa dilera droge, zamolila sam Dejana da mi pošalje upravo ovaj deo kako bih ga objavila umesto tog svog prikaza.

Прочитајте више „Preporuka za „Zrenje“, drugi roman Dejana Zlatića“

Od para čovek ima samo štetu

Dragi moji… prijatelji, kolege, drugari, komšije, poznanici… i ostala rodbino. Evo sedoh, posle dužeg razmišljanja, da vam napišem da smo svi mi dobro i zdravo, koje i vama želimo, i da vam kažem nekoliko reči, ovako kolektivno, da ne bih svakome ponaosob ponavljao istu priču, pa da se ja nerviram što mora da vam je uopšte pričam, a da se vi na mene ljutite što ja to baš vama pričam.

Kao prvo, kupismo kola. Doduše, nismo mi, Jovane, tvog kalibra i veličine da kupujemo nove strane marke za pare koje nemamo pa da ne budu naša sve dokle poslednju kamatu za nji otplatimo, a možda i nikad, to jest, ako nas nevolja, pupu daleko bilo potera, pa smo na auto-plac u Brzi Brod pazarili polovnu „opel vektru karavan“, da mož’ u nju svi stanemo a i da poteramo sve što  treba kad krenemo u selo da poradimo imanjce što mi od tatka ostalo. Šta ćeš, navikle ove moje ruke vazda nečim da se zanimaju, pa mi se ne da po ceo neradni dan da se izležavam u ladovinu. Volim i ja pecanje, brate slatki, al mi nekako Dunav daleko, pobliže mi moje selo gde se nema mislim oće li se neki smuđ uvane na mamac, nego ako posadim, ce rodi, ako poorem, ću posejem, pa ću i požnjem, i tako… uglavnom, voće, povrće i brašno, hvala na pitanje, ne kupujemo. Pa se neki dinar i prištedi. I uglavnom, oću da ti kažem, znam ja da ti imaš kredit i rate se otegle, a skupoća velika i deca traže, samo traže, al ja brate slatki rezervu više nemam, a ovo što je preostalo, taman da se živi. Potaman. A i smuđ bre, brate, mnogo skup, mojoj deci se prijeo onomad, kažem ženi, kupi im, a kad dođe, tresnu ga na astal, kaže, znaš li bre ti pošto je kilo smuđa, čoveče.

Прочитајте више „Od para čovek ima samo štetu“

E, dete, dete, ega se i ti prospiš

Dete, znam ja da ti na jedno uvo ulega i na drugo odma izlezne, al ću izabim  i ovuj reč, nekada ti nešto od mojo vrevenje u glavu mož’ i ostane. Samo, ne bi volela da bude onoj :“Lepo je mene moja baba još k’d kazuvala, al mi se mene neje dokazuvalo…“.

Činimiske, ako smo te od ovolično učili, i još te učimo, da ti tebe pamet još litka i da jošte misliš kako se jede sve što leti. Ne’e te muka naterala, a da te’e naterala, znala bi da rekneš i neću i nemam i ne mogu. I znala bi i komu i kada da rekneš, oću i mogu.

U  golemi svet  ljudi kad su, mora da poznavaju mlogo ljudi i da se i sas neki novi druže i viđevaju stalno, neje kako u selo kad su i kad se ni sas onija iz drugu malu po pola godinu ne vide. I razbiram ja sve, neje vi teško da  otidete, i sas kola i sas aftobusi, kude god vi se naumi. I da vi počaste i da i’ počastite, i da vi pridu i da im pridete, ne mora baš prvi komšija da ti je nablizu za sve.

Прочитајте више „E, dete, dete, ega se i ti prospiš“

Sputane isprazne želje i one druge

Možda ja neke snove nisam dovoljno snevala pa zato nisu ni postali java

A možda nikada i nisu bili san, već samo misao koja prhne  pre nego je i shvatim

nalik zraku svetlosti koji se ugasi i kao da ga nikada nije bilo

kratka kao pogled, kao osmeh na silu, kao prve pahulje, kao zaludna nada

Прочитајте више „Sputane isprazne želje i one druge“

Oće, njeknja

Oće, njeknja- kaže se u mom kraju za ono što se nikada neće dogoditi. Jer, njeknja znači- pre nekoliko dana, prekjuče, onomad.

U stvari to, da se nikada nešto neće dogoditi, kada se izusti, zvuči otprilike ovako- oćeeeeeeeeeeeeeeee, njeknja.

I ne mora više ništa da se kaže. Od tona koji se provlači kroz ove dve reči slušaocu je sve jasno: i koliko je uopšte važno da se to što se nikada neće ni dogoditi, dogodi, i koliko je tome što ih kazuje do toga uistinu stalo, posebno ako je pri kazivanju gletav,  i koliko se zbog toga sekira on, a koliko onaj kojem se ova ne-izvesnost kazuje…

Obično, onaj koji kazuje „oće, njeknja“, i ne aje zarad toga što je tako, a onaj kojem je aber kazana, mož’  se  sebne, umusi, ustobolči, a mož se i sablazni, kobajagim, mož preg’lne, popljuckuje, prpnja,  promrsi nešto krozazubi, mož se i druska od bes, mož se drapa i kude ga ne srbi, može se i natunti, začaske,  može se otkleca na nekude kude neje pošal ,al nikako neće da  se omakne od basamaci,  nece skolka niz brdo, nece prekine, nema rove nit pa ruca. Eventualno može malkička da ugoveje, mož ostine i usred leto, koji si pije mož se i uvošti.

Tike, oće njeknja nije vest za golemu sekiraciju, niti će neku muku golemu da  naprai na onoga kojemu je reknuta. Al mu mož’ pokvari cel dan, samo tija čas eli da mu malko pokaže da neje sve kako bi on tejal da bude.

Al da će sve bude kako je reknuto da bude, će bude.

Jutre, a možda i njeknja.

***

aje- haje, mari, brine

aber- vest, glas

umusi- obesi brke, uozbilji se

ustobolči- ukoči se

preg’lne- proguta pljuvačku

prplja- prplje

promrsi krozazubi- prozbori šta korz zube

druska- udara o zemlju

drapa- češa se, grebe se

natunti se- nabere obrve

otkleca- odgega

omakne- padne

basamai- stepenice

skolka- skotrlja

rove- plače naglas

ruca- plače na sav glas

goveje- umusi se

ostine-ohladi se

uvošti- ukoči se koliko se napije

tike- tek

 

 

Stevan Krstec, intervju- Mali izdavač kao servis autora

Stevan Krstec Starčinski rođen je u Pančevu 1957. godine (odakle sa nepunih šest godina prelazi na privremeni rad u Krnjaču gde je i sad privremeno, istini za volju, opet na levoj strani Dunava, kako voli da kaže, na istoj na kojoj je i srce). Bog sveti zna šta je u svojoj rodnoj varoši,Pančevu,prepoznao- ljubav prema rodnom gradu ili mučnu istinu da se jednom mora umreti, te je na vreme bezecovao dva kvadrata stambenog prostora na pančevačkom starom groblju.

Bilo kako bilo, njegovo ime ljubitelji knjiga mogu pronaći na koricama preko 100 naslova, a kao urednik potpisao je najmanje dvostruko toliko, ako se nije zabrojao.

U tridesetogodišnjoj novinarskoj karijeri njegovo ime se moglo pročitati u gotovo svim značajnijim novinama “velike Jugoslavije”. Trčao je, iako Lala, od Triglava do Đevđelije. S ponosom pokazuje svoj “kliping press” gde je pored slovenačkog i makedonskog, prevođen i na hrvatski jezik! Pisao je: za “Omladinske novine”, “NON, “Zdravo”, “DŽUBOKS”, “Borbu”, “STUDIO”, “TV reviju”, “Politika ekspres”… i još niz dnevnih novina i nedeljnika.

10687005_10204814677708773_3508861186861228146_n

Прочитајте више „Stevan Krstec, intervju- Mali izdavač kao servis autora“