Kordun sam poneo sa sobom- Ilija Šaula, pisac, gastronom, humanista, graditelj

Ilija Šaula- pisac, gastronom, humanista… koji poslednjih 12 godina živi od graditeljstva, od 1998. godine živi u Americi. I otud sanja rodni Kordun i sve one srpske gradove u koje ga je raspad zemlje i izgon „raselio“, da čitav život traži ono parče neba  ponetog u pogledu, sećanju i snovima,  trudeći se da mu bude dobro tamo gde je našao svoj i porodični mir i status čoveka dostojnog poštovanja koje sopstvenim činjenjem zaslužuje. I otud, pomažući sebi, nastoji da pomogne i mnogima ovde, kojima je svakojaka pomoć potrebna. Jer zna, da samo deljenjem može samome sebi dokazati da ima.

10917453_10204835596601480_466120026_n

KORDUN  JE POSTAO SVET…

Jeste li rodni Kordun pronašli u nekom od krajeva u kojem ste se u izbeglištvu našli ili i dalje lutate svetom u potrazi za svojim parčetom Korduna, svesni da Kordun Vašeg detinjstva više ne postoji?
– Kordun sam poneo sa sobom. Kad ne mogu živeti u njemu, može on živeti u meni. Na svu sreću, postoje i dalje Kordunaši koji grade jedan novi, drugačiji Kordun. Postoje ljudi koji su se vratili. Njihovi životi se polako gase. Gase se i ognjišta, ali ne sva. Postoje mladi ljudi koji tamo žive i oni koji su se tek rodili, grade se nove crkve i manastiri, domaćinstva, niče jedan novi obelisk Korduna. Svetlost koja se raselila nije se ugasila; danas potomstvo Korduna rađa se na svim kontinentima, obrazuje se na najeminentnijim svetskim univerzitetima, radi u svetskim poznatim kompanijama i stvara kapital koji u savremenom svetu otvara sva vrata. Kordun je postao svet u ovom našem malom planetarnom selu, svet koji svaki Kordunaš nosi i čuva u svom srcu ma gde živeo.

Koliko ste se i kako snalazili u mestima u koja Vas je doveo raspad zemlje, rat i progon Srba i koliko ste ljudskih naravi i karaktera otkrili u tom lutanju na koje ste naterani?

– Moje snalaženje je uvek  bilo deo mog uspeha. Dok sam bio mlad voleo sam da idem i putujem u druge krajeve, a baka mi je uvek govorila da svagde gde dodjem  izgradim kuću. Kada su mi te njene reči stvarno zatrebale, u mojoj glavi se okrenuo ringišpil i uvideo sam da imam nekoliko izgrađenih kuća, dakako virtualnih, ali bila su to vrata srca mojih prijatelja koja su mi bila širom otvorena. Naravno da sam nastavio sa gradnjom, ali kad gledam na ljudsku dobrotu, solidarnost, humanost, onda uvek polazim od sebe. Ne verujem da je čovek loš ako sam ja dobar, prosto rečeno, ono što sam zračim to i privlačim.

Kao kuvar po zanimanju, možete da zaradite parče hleba na svakoj tački zemaljske kugle. Možete li da uporedite svoj život u mestima koja su ga obeležila i, posebno, svoj posao u tim različitim mestima?

– Kulinarstvo je deo moje profesije, pored odlicnog poznavanje ugostiteljstva i hotelijerstva, kuvanje je postalo moja ljubav i moja umetnost. Pošteno sam zavrnuo rukave kada sam došao u Srbiju. Nakon napornih poslova u nadničenju otvorio se svet koji sam najbolje poznavao; Hotel Jezero u Vrnjačkoj Banji je otvorio vrata, a zatim hoteli i restorani na Kopaoniku. Ukrstio sam svoje umeće i na malim ekranima, čitav splet emisija o mojim specijalitetima počeo je da se vrti na srpskim lokalnim TV stanicama, ali i na RTS i Pinku. Imao sam čast i priliku da i slavni Minimax predstavi moje kuvarsko umeće.

U AMERICI NIJE DOBRO, ALI NIGDE DRUGDE NIJE BOLJE

Kako ste se našli u Americi. Jeste li u njoj konačno našli svoj mir ili Vam duša i dalje luta nad jednim parčetom Evrope koje nosite u srcu i koje je to parče?

– Kao prognanik iz Republike Srpske Krajine imao sam pravo da podnesem zahtev za iseljenje u treću zemlju. Dobili smo Ameriku. Da nisam otišao možda bi uvek žalio kao što žalim što sam otišao! Moram priznati da sam sad građanin Amerike i to je jedina zemlja koja mi je ponovo ukazala čast da budem građanin, ne ni prvog ni drugog reda, već punopravni građanin jedne države kao što sam bio dok je postojala Jugoslavija. Hvala joj! Moj kum Marko Tomić kaže da u Americi nije dobro, ali nigde drugde nije bolje! To lepo zvuči za utehu i to nas veže da se što čvršće držimo za brod na kojem smo, a kad će on potonuti to niko ne zna. Mašta se često poigra u mojim mislima. Uvek Srbiju gradim i doživljavam kao zemlju kojoj pripadam i koju nosim u srcu, a Kordun se voli. Evropizacija Balkana donosi nam ipak ono za šta smo se borili, za građansko pravo da na svom jeziku pišemo, čitamo, mislimo i sanjamo, bio to Srbin u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni ili Srbiji. I tako i svaki drugi pripadnik bilo kojeg naroda na Balkanu.

UVEK SAM SPREMAN DA DELIM

Uz Vaše ime se kaže- humanista. Na kom polju ste najaktivniji i smatrate li da matica adekvatno troši sredstva koja naši ljudi u svetu sakupljaju za ugrožene?

– Po opredelenju sam humanista. Uvek sam spreman da delim, jer to je jedini način da sam sebi mogu dokazati da imam. To što se skupljaju sredstva u rasejanju za pomoć ugroženima u matici je jako dobro i treba da što veći broj ljudi u tome učestvuje, kako u prikupljanju tako i u raspodeli tih sredstava. Trošenje tih sredstava uvek će biti kamen spoticanja, ali humanitarni rad se, činimi se, ne može drugačije sprovoditi. Najvažnije je da svako radi svoj posao, a ako je pomoć otišla do cilja uopšte nije važno što se o tome priča. Najžalosnije bi bilo kada bi se pomoći prestale prikupljati.

IZDAVAŠTVO NA DVA KONTINENTA

Kako je došlo do toga da se bavite izdavaštvom i može li se time baviti uspešno na dva kontinenta?

– Izdavaštvo pored svih obaveza se nadovezalo kao moj neki dečački san. Verovao sam da ću jednog dana napisati knjigu, ali san je bio urediti knjigu, da stojim odgovorno iza nje isto kao i iza one koju sam napisao. Ostvarilo mi se i to. Književna radionica Kordun stvorena je idejom i radom moga kolege Danila Marića i mene i zakoracila je u svoje postojanje kroz  humanitarnu ideju da izdajemo knjige autorima koji objavljuju prvi put. Još  smo na tom kursu i to u proširenom redakcijskom sastavu, ali imamo čast da objavljujemo i eminentna imena savremene srpske književnosti, posebno od autora iz rasejanja.

Našli ste i model da pomažete autorima iz Srbije. Kako se odvija ova Vaša aktivnost i koliko Vam udaljenost komplikuje posao?

– Internet je danas čudo, tako da uopšte nije problem doći do modela suradnje samo kad su volja i želja prisutne. Srpski autori su dragoceni ma gde živeli, jer svi imaju šta da kažu i napišu. Naše kulturno nasleđe je toliko bogato, da bi trebali imati što više spisatelja, a uz to, kao mali narod posedujemo vrednosti velikih naroda. Dokaz tome su mnoga naša dostignuća u svim porama života. Kad bi  prestali da verujemo u zavere, svet bi nas jos više voleo.

10937784_10204835593841411_1155348058_n

I sami pišete, autor ste nekoliko knjiga. Kada ste počeli da pišete , ko je na Vas imao presudan uticaj i da li više volite poeziju ili prozu?

– Počeo sam vrlo rano da pišem i sanjam o objavljivanju. Mnogo mojih rukopisa je nestalo u vihoru rata, što me je u momentu pokolebalo da se čak  okrenem od pisanja. Kad saberem rat, progonstvo i preselenje u treću zemlju,  17 godina je prošlo da nisam objavio ništa. A onda je u meni proključala poezija. Pripovedača sam otkrio u sebi u trenucima kad se sretnem sa mirom. Tad u meni prošlost hrli kao mravi.

UVEK NEKE NOVE REKE ŠIRE KORITA U MENI

Na čemu sada radite i predstoji li uskoro neka nova knjiga?

– Trenutno radim na dve knjige, proza i poezija. Nisam zadovoljan, moji saradnici moraju da čekaju na mene. Sve se nekako zaustavi u meni i neće da se pokrene, a kad se ne pokreće to nije stvaranje. Uvek neke nove reke šire svoja korita u meni, poplave mi luku i ne daju da moje barke isplove. Čekam da se vode povuku.

Važite za zaljubljenika u Teslu. U vreme kada svaki Srbin nosi hipoteku svoje nacionalne pripadnosti, možete li u tim Amerikama koje bar polovina Srba smatra za personifikaciju sveg zla na ovom svetu, objasniti da Srbi nisu surov narod kako nam spočitavaju, da smo potomci Tesle i Pupina i da li Vam poveruju da i ovaj narod ima pozitivne osobine?

– Tesla je svetski a naš, tako i Pupin i mnogi drugi koji su gradili svet i mnogi koji ga i danas grade. Svakako da je Tesla najveći, ponosan sam što pripadam tom narodu i što mogu posebno o Tesli mnogo da kažem. Moram priznati da svet poštuje ne samo dobro naših naučnika što su postigli nego svakoga ko je dao značajan doprinos čovečanstvu, a nezadovoljstva koja se javljaju, to je zbog nas samih. Sve je u onome kako se predstavimo, a ako  budemo očekivali da za nas to uradi neko drugi, bićemo nezadovoljni. To je naša rabota i onako kako i koliko uradimo, toliko ćemo biti i priznati.

Iz Vaših rečenica struji neki poseban žal za rodnim krajem- pritom ne mislim samo na Kordun nego na čitavu jednu zemlju koje nema. Sanjate li nekada neki naš predeo? Na šta pomislite kada Vas stegne nostalgija?

– Kad me stegne nostalgija pomislim odmah na detinjstvo. Toje verovatno taj žal. Detinjstvo je jedini period života koji je život, sve ovo ostalo je teret i borba za koje se mi grčevito trudimo da pretvorimo u igru.

10942879_10204835629162294_316532991_n

MOJ POGLED JE UPRT U LJUBAV

Gde vidite sebe kada sklopite noževe i varjače i graditeljske planove? Hoćete li biti pesnik rodnog kraja koji je u dobrovoljnom izgnanstvu ili ćete se vratiti na neka polja koja smete nazvati svojim?

– Moj pogled je uprt u ljubav. Radujem se da ću uspeti ostvariti ljubav na onakav način kako ona to zaslužuje od nas. Na dobrom sam putu, imam ljubav pored sebe, a imam je i u okolini srca, malo po malo naseljava mi dolinu srca, ako je negujemo i emitujemo u pravom smeru tako će nam se i vratiti. Meni su preostala polja koja sa sigurnošću mogu nazvati svojim, jer su deo mene.

Poezija Ilija Šaule

 Kada sam prvi put sanjao Nikolu Teslu

Kada sam prvi put sanjao Nikolu Teslu bio sam uplašen,
nisam znao da je to san, plašio sam se da je java i mislio sam,
sad će da me kazni za ono što ne znam,
a u prisustvu sa njim osjećao sam da sve znam.
Nije mi ništa govorio,
Mislio sam da ne želi razgovarati sa djecom,
ali ja sam osjećao njegove riječi.
Bilo je mračno, pa sam se počeo plašiti
da možda to nije Tesla, a bilo me i strah
da ga upitam bilo šta.
Očekivao sam da će se upaliti svjetlo
i da ću vidjeti njegov pravi lik.
Onda odjednom bili smo na puteljku u nekom malom selu
i bi svjetlo, dnevno svjetlo i još neko svjetlo koje je svjetlilo sa visine,
a nije Sunce.
Tesla mi nije dozvolio da mu se primim za ruku,
sve vreme je ćutio
dok sam ga slušao
on sav odzvanjao je u meni,
sve ono što sam znao o njemu
a onda i ono što bi želio da saznam o njemu.
Pogledao je u nebo i pogledom pred mene skinuo tri svjetleće niti.
Dok su svjetlucale izmedju nas
iz njegovog spuštenog pogleda
svjetlila je briga.
Okrenuo se prema onom svjetlu koje je sijalo poput Sunca
i nestao visoko u njemu.
Kad sanjam
često dodirujem tri svjetleće niti,
osjećam kao da me slijede
Volio bi da ih ugledam na javi
kako dopiru iz pravca iznad Sunca
tad bi znao da to Tesla gore svjetli!

Djevojci iz moga kraja

Volio bi da ti napišem pismo,
ne neko obično pismo,
pokušavam da izmislim slova
koja bi samo ti prepoznala.
Znam da u tebi živi proljeće,
dúgo, možda predugo,
sa već iskonskom željom
da se razlije u ljeto.
Volio bi da ti napišem pismo
koje sam pisao u snu,
ali sam mu zaboravio sadržaj.
Sad, kad želim da se sjetim
ne vidim slova
samo slika tvoga lika
Volio bi da ti napišem pismo
u kojem bi ti želio opisati
kako sam se osjećao
pre neki dan kad sam pomislio
da misliš na mene.
Izgubio sam se u mislima
i osjetio kako u meni raste tajna.
Gledao sam u prelijep proljetni cvijet
Nazvao sam ga tvojim imenom,
a on kao da se nasmješio
i uzvartio svojom toplinom.
Volio bi ti napisati pismo
koje bi ti nešto značilo,
i da ga otvaraš i čitaš svakog proljeća.
Volio bi ti napisati pismo
koje bi bilo nevidljivo,
da ga staviš u svoju kosu,
a kiša kad pada da se pretvori u kišobran
čije bi platno bilo ispisano najljepšim ljubavnim stihovima.
Volio bi ti napisati pismo
iz kojeg bi uzimala toplinu
i sa njom bojila suncokrete.
Volio bi ti napisati pismo
iz kojeg bi osjetila moj uzdah
u jutru svog budjenja.
Želim da na kraju toga pisma
ne stoje riječi
“Volim te”
i
“Ne mogu bez tebe”
već samo jedno srce
Simbol ljubavi
kao vrata vječnosti
iza kojih su
predjeli mojih želja.

Advertisements

8 мишљења на „Kordun sam poneo sa sobom- Ilija Šaula, pisac, gastronom, humanista, graditelj

  1. „…samo deljenjem može samome sebi dokazati da ima…“, ovo su mnogi zaboravili, svaka cast, skidam kapu. Nisam znao d aje covek kuvar i da ima emislije to me je posebno zainteresovalo pa cu malo da „kopam po netu“, da nadjem stogod. Odlican intervju 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s