I ti si meni moja, Svetlana!

Ознаке

daljina, Lela, Marko, Negoslavlje, Sanja, Sombor, Svetlana, Španija

Jedna je od mojih starijih net prijateljica. Negde između Sanje i Lele, mada možda Sanji vremenski  malo bliže.

Nažalost, i dalje samo virtuelna.

Prvo sam je osvojila, neskromno kažem, nekim finim receptima koje sam joj slala dok je pripremala proslave rođendana ćerkama, tada tinejdžerkama. Mada nisam znala da je od onih kuvarica kojima svaku tačku valja podrobno opisati. Pa su reform tortu sakupljali kašičicama dok se fil slivao oko korica, ali je svejedno recept otputovao i za Madrid.

Pa me pozvala da budem gost-kuvar u njenom rodnom Somboru, kad dođe na odmor. Nije ni Španija daleko, reče kad vide da od ovog nema ništa.

Ja je nisam ni zvala u Niš, grešna mi duša, znajući koliko su joj dani kratki kad poželi da vidi sve stare prijatelje, (kud će tu neki novi, virtuelni da se muva pozivom), ali nikako da realizujemo više puta dogovarani susret u prestonici, sa sve nam vrlim drugarom Stevanom. On zna koji je, i da ne kažem lozinku, sarma.

Nikad je nisam „videla“ tako setnu ko prošle noći dok smo obe vilenile, svaka ispred svoga ekrana.

-Čekam da se porodim, kaže (što znači da joj je starija ćera trudna), nekako mi se čini da će mi se život sa unukom promeniti više nego kada sam rodila prvi put. Taman sam se organizovala u tuđini i samoći, kad ono prinova. Ovde su, u Španiji, ali 600 km daleko. Kao da me s…ala ta tuđina. Tuđina u tuđini! Mogla bi koju na tu temu da napišeš, baš umeš da pišeš. Ponosna sam na tebe! I tvoja knjiga koju nemam još, ali znam da peče toplinom. Negoslava, neguj taj svoj dar!

– Ko zna, možda se ipak sretnemo negde i možda se onda ispričamo uživo i možda te onda ja stavim u neku priču, u knjigu…

– Ko zna, meni i ovo elektronsko mnogo znači sa tobom, kao da smo se već zagrlile. Volela bih da mogu da ti prenesem taj ponos na tebe i Negoslavlje i sve te lepote koje deliš sa ljudima, a meni si moja.I da, poljubi Marka, ali onako, da pukne. I  misli na mene tad.

 

I onda osetite, hiljadama kilometara daleko od nekoga koga nikada niste ni u oči pogledali, osetite ga tako bliskim da možete da mu dodirnete ruku, da ga zagrlite, ali onako, jaaaaaako, dugačko i toplo, kako odavno nikoga možda niste, i da tako zagrljeni mirišete neki topli španski vetar pomešan s ovom našom hladnom dvodnevnom kišom koja preti da se pretvori u beskrajnu moru zimskih dana koji nalikuju jeseni. I da reči više nisu ni potrebne. Samo se misli mešaju i neka čudna energija struji kroz vas dok se pitate kako je moguće da nekoga o kome ništa, ni jedno slovo, ni reč jednu jedinu ne biste znali da nije tih ekrana koji vam svetle na izmaku noći dok novi dan već budi na vreme zaspali svet, doživite tako stvarno i jasno, kroz ta slova koja se nižu ekranom. I kroz to zajedničko ćutanje dok razmenjujete misli i energiju i treptaje duša koje odjekuju prijateljstvom.

-Znaš li da si me raznežila…

– E neka sam, hvala ti. Znaš li šta me boli sve jače? Sve je manje ljudi sa kojima možeš lepotu i dobrotu da deliš. I zato ti hvala. Ti umeš da pišeš. Zapiši ovaj trenutak. I ne zaboravi da mi javiš kada poljubiš Marka onako, da pukne da i ja ovde čujem.

Zapisujem, Svetlana.

Fotografija je odavde