Nemam ja noćas vremena za vaša začikavanja odmila,  odmeravanja dužine osmeha, zveketa  veselosti  i titraja radosti. Ne snalazim se pod vrteškom razdraganosti i na mom licu nema mesta za obrise onoga što ozaruje vaša.

Idem tamo gde ne moram da glumim osmeh, gde sjaj u mome oku ne govori radost i gde ne moram da ispravljam krivine na licu koje su samo grč od bolne mimikrije kojom se pred vama branim. Od suvišnih pitanja, zabrinutih pogleda, od saosećanja i, ne daj Bože, sažaljenja.

Večeras ću, u toj osami koja me boli manje od glumljenog osmeha, spakovati sve svoje suze u jednu kutiju na kojoj će pisati PROŠLOST. I  sve ću svoje brige, tuge, ožiljke, strahove… i svu ću svoju nemoć zajedno s  njima, na dno te kutuje da stavim.

Ako me sretnete ujutru, lica utegnutnog u ravnodušnost, nemojte me pitati kuda sam pošao ni kada ću da se vratim.

Poći ću da se tražim i vratiću se onda kada se nađem.

Advertisements