Ознаке

, , , ,

Šta se pa sad tol’ko isčuđuješ, ne možeš da me prepoznaš, nisi navikla na mene ovakvu?! E ima da se navikneš draga moja, ima da se navikneš, jer to traje u meni i sa mnom već neko vreme, samo ti do sada nisi primetila, a ponekad i nisi bila tu kad sam ja pokazivala znake sopstvenog odrastanja u svetu svakojakih ljudi od kojih je počela da mi se diže kosa na glavi.

Šta, je l’ trebalo da čekam da mi se umesto te kose oni popnu na glavu, pa da im onda pokažem kako i ja umem da budem ko oni sami? Je l’ trebalo da podmetnem i drugi obraz, ne prestajući svojim hlebom da odgovaram na njihovo kamenje? Mani me više tih izanđalih, dugo već nevažećih floskula za koje je i moja baba znala da odavno nemaju upotrebnu vrednost iako me, sirota, na njima odgajala.

Je l’ se sećaš ono, kad smo išli na izlet u Bugarsku, pa okasnili i ogladneli, a carinici nas pride izmaltretirali za sve pare koje smo uštedeli u šopingu? Pa kad vrisnu Tugomir, Bog dušu da mu prosti, videvši da mi grickamo grisini- „Nemoj da si takva, daj neki“, a ja elegantnim pokretom ruke s dva prsta izvadim jedan i kažem mu ljubazno „izvoli“? E vidiš, zaslužio je on taj moj gest, draga moja, zaslužio ga još ujutru kad smo prešli granicu, a on podeli jabuke iz svog voćnjaka, neprskane, samo šefu i direktoru, a nas  preskoči. A ja izvadim iz kese najveću, bogami ko njegove tri, pa ti kažem, uzmi Verice, ove moje nisu neprskane, al su zato najkrupnije, bar da se trujemo za sve pare. Vala, ni onaj jedan grisini nije zaslužio, ali ajd…

images

A je l’ se sećaš kad sam ono kupila sladoled za sve u kancelariji, samo sam Jelicu preskočila, pa kad me pogledom pitaste što za nju nema, ja glasno, smireno kakva budem samo kad me nečije nešto zaboli, rekoh kako se ona jutros žalila da je boli grlo. Vidiš, mogla sam ja umesto sladoleda da kupim čokolade ili bar njoj čokoladu da kupim, al’ nisam ‘tela. I znala je i ona sama, nije baš toliko glupa pa da se ne seti,  zna kuče pa zato i ćuti, kad je onaj dan donela kiflice, pa sve poslužila, nestadoše baš kad dođe do mene.

I šta mi sad tu tupiš, žao te što za Smiljku nema mesta u mojim kolima?! A sećaš li se, jes da je davno bilo, ali znaš ono kad je došla iz inostranstva, pa sišla i na naš sprat, ja se slučajno zadesila u kancelariji kod sekretarice, sa svima se ona ispozdravlja, izdeli vam čokoladne Deda Mrazeve, a mene zamoli da joj ustanem, nema gde da sedne?

E pa vidiš, neka je sad voze oni kojima je delila Deda Mrazeve, ja sam svojoj deci odnela onog iz našeg supermarketa.

fotografija je odavde

Advertisements