Zamisli radost na svome licu dok ti vetar šiba obraze u zimsko jutro protkano pahuljama snega koje najavljuju studen.

Jedna malena uspomena, zaboravljena u džepu proletos odložene jakne, izvirila je zajedno s rukavicom dok si je vadila da ugreješ promrzle prste koračajući po tek sletelim pahuljama koje nisu stigle da se otope.

Jedan zračak svetlosti zablistao je u tvojim očima, a širok osmeh ne silazi ti s lica ni dok te studen steže kroz slojeve marame kojom si obmotala glavu.

Jedno maleno sunce, nalik na suncokrete koji precvetavaju, zasijalo je u tvome srcu u tom trenutku i greje jednako toplo kao ta uspomena, izvor tvojih radosti ovoga jutra.

Može li se puknuta sreća zalepiti tamo gde najviše boli? Može li se ta bol, juče jednako jaka kao i onog dana… može li se izlečiti, ali tako da od nje ne ostane ni ožiljak na sećanju, ni kap, ni trun, ni dašak, ni nit paučine iskidane uzdahom koji peče?

Šta ti je na duši?

Čemu se tvoji prsti raduju dok pogledom razvedravaš tminu u kojoj je tvoja duša usahla tražeći nagoveštaj, senku bar nekadašnjeh osmeha, odsjaj isčezle radosti s tvojih trepavica?

O čemu razmišljaš dok vraćaš uspomenu u džep zimske jakne, koju ove zime više nećeš obući?

Advertisements