Ознаке

, , , ,

Mi smo uvek imali neki poseban, drugarsko-kolegijalni odnos. Koji je vremenom prerastao u jedno lepo prijateljstvo.

Neka kaže ko šta hoće, ali ja u muško-ženska prijateljstva verujem.  Ma bila začinjena i dozom bezopasnog flerta. Dok je u granicama koje su sami u tom odnosu postavili, muškarac i žena mogu da jedno drugom budu i samo oslonac i podrška, rame za plakanje, mesto za odlaganje tajni, odušak od sivila svakodnevice. Da kazano ostane gde je kazano. Da se žalba na nekog  ne protumači kao ogovaranje. Da se slučajni maleri ne iskoriste za podsmeh i ismevanje. Da se bude, i u dobru i u zlu, ali ono, iskreno da iskrenije i ne može, bez skrivenih namera i lukavo zamaskiranih očekivanja. Bez one, tako opterećujuće a opet neprekidne potrebe da ostaviš utisak na osobu kojoj želiš da se, nevažno iz kojih razloga i pobuda, približiš.

I ne sećam se kada se u to prijateljstvo između Mitketa i mene umešala njegova žena. Ni zašto.

Možda je čula da tokom velikog odmora  uvek imamo neke važne teme za razgovor malo dalje od ostalih, u  nekom uglu zbornice, dok ostale kolege galame. Ili da umemo da se zanesemo u priči i tako prečujemo zvono, pa ponekad odemo na čas tek kada vidimo da se zbornica isprazni. Ili, moždaaaaa… da na kolektivnim zabavama obavezno sedimo zajedno, da on pije i moj aperitiv, a ja pojedem i njegov kolač.

Tokom tih naših kratkih susreta shvatila sam, iz njenih na brzinu uhvaćenih pogleda, iz izraza lica prilikom pozdrava, iz stiska ruke i nameštenog osmeha, da sam joj sve samo ne simpatična. Da me meri posebnim aršinima. Da me procenjuje kroz lupu svoje, zabrinutošću izazvane radoznalosti i provlači kroz prizmu neke svoje i nametnute joj, tuđe sumnjičavosti.

A onda sam počela da primećujem, ali časnu ti reč dajem, nisam paranoična, samo imam dobro oko i tu moć zapažanja da vidim i kada ne gledam, kako sve više liči na mene. Kako njena tamnocrvena kosa dobija moje nijanse ljubičaste, a ruž joj se iz bordo pretvara u ciklama. Kako joj je kosa porasla i kako je podiže u punđu. Kako produžava minđuše i kako potkraćuje suknju, onako, da se kolena tek nazru ispod šava. I kako bezlične pamučne majice na njoj zamenjuju romantične čipkaste bluzice.

A onda je počela da se raspituje za moje recepte. Posebno za torte, koje naprosto obožavam… doduše više da jedem nego da mesim, ali šta ću kad u ove kupovne guraju samo margarin, a torta bez putera je samo upropašteni patišpanj.

Od kako sam počela da pratim ove gastro blogove, ne mogu ni da pročitam sve recepte, kamo li još i da probam svaki. A ionako sam nabacila koje kilo više, kad imam tortu u kući, ženo, ne izlazim iz frižidera.

I tako, čim mi se prijede neka torta, a ne postižem da oprobam recept, ja ga serviram njoj. Kao, pravila sam i divna je i moji je obožavaju…  pojela se, nisam stigla pošteno parče da pojedem.

Progutala je udicu, davno. Pa tako ja malo, malo i- proverim neki dopadljiv recept. Sve što joj uspe, pošalje mi. Uredno zapakovano, sa sve plastičnom kašičicom.

Dobro, kad je veće parče, ostavim ja pola u Stojankin sto.

Kako ko je Stojanka? Stojanka je moja najbolja prijateljica. Mitketova ljubavnica vec dve decenije. Radi uvek u suprotnoj smeni.

Advertisements