Naš siroti sapatnik taksista

U našoj maloj neformalnoj skupini ljudi s one strane života, šta god značila ova floskula koja nas je u očima drugih itekako obeležavala, tačno se znalo ko je ko, ko je šta i kome je gde mesto. Ili smo bar mi, stanovnici centralne zone ozloglašenog dela jednog velikog grada u koji se retko ko usuđivao da sam  zabasa već oko prvog mraka, tako mislili. I po takvom modelu mišljenja krojili sopstvene aktivnosti, iscrtavali lične planove i kolektivne akcije, a često i čitave živote.

Ja sam se tu našao silom prilika. Nisam sam birao mesto; pre će biti da je ono biralo mene, jer baš tu se osećala potreba za prodavnicom mešovite robe, nešto između dragstora i srednje opremljene samoposluge. I to baš onda kada me je život izbacio naglavačke iz svih mogućih kombinacija kojima se mogla u to vreme obezbediti bilo kakva egzistencija. Bogami, da sam znao u kakvo okruženje stupam, ne verujem da bih se usudio ni da razmišljam o poduhvatu te vrste, kamo li da ga realizujem.

Ali rekoh, bi šta bi i ja se jednog dana nađoh u nepoznatom gradu, među nekakvim rafovima na kojima su još bili vidljivi tragovi robe prodavane u neka za nijansu bolja vremena od onih u kojima sam ja počinjao svoj život trgovca mešovitom robom. Istovremeno sa učenjem tajni zanata kojim su se neki moji preci davno bavili i svi od reda malo-malo pa  postajali bankroti i iznova se dizali… i ko zna još koliko puta padali, upoznavao sam sredinu u koju kao da sam se pravo s neba spustio. Toliko su mi svi oni bili čudni, a njihovo ponašanje nedokučivo i daleko, da me hvatala neka zebnja pri pomisli da ja nikada neću biti istinski deo te sredine. I još veća, kada bih počeo da mislim kako bi sve  izgledalo  u suprotnom. Daleko bilo, pa da  ni tu,  pupu, đavo da ne čuje, ne nađem sebi mesta, egzistenciju i život sam, zapravo.

Jutrom, dok sam dolazio u radnju, najpre sam susretao pijanu bratiju- redovno neka druga lica, zavisno od toga ko je kada uobičajavao da zakasa u nekom bircuzu na još daljoj periferiji, sa jeftinim pevaljkama kreštavog glasa, dugih nogu, bujnog poprsja, po potrebi upotrebljenim i u neke druge svrhe; sa još jeftinijim pićima od kojih im se onda danima čini  da  planeta kruži iznad njihovih glava. I sa jeftno plaćenom kartom za eventualnu utehu koja dolazi posle  kreštavih lakih nota i  podosta žestokog pića.

U isto vreme kad i ja, dolazili su u svoje radnje još neki lokalni trgovci- mali iz trafike preko puta bi jedini odlazio posle svoje smene, a smenjivala ga je nafrakana, kao da upravo sa scene neke maločas opisane birtije dolazi, devojka krupnih očiju koja je izbačena iz škole zbog nebrojenih izostanaka, a odmah potom i iz rođene kuće, uz brdo pogrdnih reči i poruka da se od sada snalazi sama, kada je već obrukala tatu tiranina koji je za nju imao veeeelike planove; radnik u ribarnici koji se žalio na večito hladne ruke i na svoje seljane među kojima, govorio je, niko ni sa kim ne govori, a nemaju pridošlica, izbeglica ni bilo kakvih došnjaka; vlasnica piljare koja je nakupačku tezgu na obližnjoj  pijaci skoro zamenila pravom radnjom i već prvog meseca prikukala na prevelike dažbine s kojima se na tezgi nije sretala… I tako, još neki, svi slični njima. I meni… Nesnađeni, suvišni, s margina i svojih, a kamo li tuđih života.

Ni po čemu se iz ovog miljea nedopravljenih, nesnađenih, nesređenih, nije izdvajao ni on. Vozio je neki stari Mercedes maslinastozelene boje, malo ulubljenih levih zadnjih vrata zbog čega je s posebnom pažnjom  pristupao otvaranju istih, ne dozvoljavajući nikada mušteriji da se upusti u ovaj poduhvat. Nosio je kačket neke američke košarkaške ekipe koji mu je zapao kao poklon iz kofera nekakvih rođaka koji su se pred retke dolaske u rodni kraj snabdevali “na kilo” svakojakim ne-potrepštinama u vidu poklona za familiju željnu sjaja američkih zvezdica.

Kao i svi mi, kukao je zbog skupog benzina, posle svakog poskupljenja cigareta “prestajao da puši”, mamuliimlopovsku, doručkovao pogačice i jogurt u obližnjoj pekari, bojkotovao izbore, svisuoniistibemimmamupolitikantsku, odlazio na odmor u neku seosku vukojebinu gde je boju dobijao koseći seno i radeći tako neke, tipično seoske poslove, bojajebojazarne,  ma, jednom rečju, naš čovek.

Pa smo mu činili, koliko je ko mogao. Zvali baš njegov taksi ako bi trebalo brzo stići, prijateljima preporučivali, ma molili ih da se voze baš sa njim, “nema čovek za leba, onoliku porodicu valja prehraniti, sevap je”, delili sa njim poneki zalogaj donet od kuće.

I živeli smo tako naše male živote, red prazno red ništa, rekla bi moja baba dole s juga, čekajući onu tamo, neku godinu, za kada nam je svaka nova vlast obećavala med i mleko koje će poteći, samo da se oni pridignu na noge, kad ti jednog dana osvanu slika u novinama- pohapšeni vodeći dileri droge u zemlji, sve neke mračne face nabildovanih momaka opasnog pogleda.

A tamo, glavom i bradom, obrijanom doduše, odmah do glavnog dilera, On.

-Vide li ti ovoga, nanu li mu naninu, ala nas je kolektivno prešao, ko ovčice nas vodao oko svoje muke nesnađenog sirotog takstiste i samo je još falilo dobrovoljni prilog da sakupljamo da mu se popravi Mercedes- govorili smo, isprva šapatom, da bi zatim taj šapat prerastao u bes i srdžbu, dok napokon nismo nastavili da se smejemo. Našoj gluposti, naravno.

 

Advertisements

8 thoughts on “Naš siroti sapatnik taksista

  1. Rada72

    Verovala ili ne, očekivala sam sličan kraj, a cela priča me je podsetila na seriju „Priče iz majstorske radionice“ u glavnoj ulozi Zoran Radmilović-legenda…ta amosfera u tvojoj priči podsetila me je na seriju..

  2. Преозбиљно за 02.01.2015.
    Шалу на страну, ово је прича о „јагњећој кожи“ каквих има онолико колико нам се чини да је довољно да посумњамо у аутентичну људску доброту, племенитост и простодушност.
    Но, мене више од свега радује она чиста наивност затечених информацијом (и сликом) у новинама. Она је сведочанство богоугодног делања.
    Поздрав Н.

  3. Pročitah u jednom dahu. Neočekivan kraj, tako dobro vođena priča! Duh vremena, duh naroda, ma sve. Ko bi rekao da je među njima bio i On?! O naslovu da ne govorim. Odličan ti je tekst. Veliki lajk! 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s