Kordun sam poneo sa sobom- Ilija Šaula, pisac, gastronom, humanista, graditelj

Ilija Šaula- pisac, gastronom, humanista… koji poslednjih 12 godina živi od graditeljstva, od 1998. godine živi u Americi. I otud sanja rodni Kordun i sve one srpske gradove u koje ga je raspad zemlje i izgon „raselio“, da čitav život traži ono parče neba  ponetog u pogledu, sećanju i snovima,  trudeći se da mu bude dobro tamo gde je našao svoj i porodični mir i status čoveka dostojnog poštovanja koje sopstvenim činjenjem zaslužuje. I otud, pomažući sebi, nastoji da pomogne i mnogima ovde, kojima je svakojaka pomoć potrebna. Jer zna, da samo deljenjem može samome sebi dokazati da ima.

10917453_10204835596601480_466120026_n

Прочитајте више „Kordun sam poneo sa sobom- Ilija Šaula, pisac, gastronom, humanista, graditelj“

I ti si meni moja, Svetlana!

Jedna je od mojih starijih net prijateljica. Negde između Sanje i Lele, mada možda Sanji vremenski  malo bliže.

Nažalost, i dalje samo virtuelna.

Prvo sam je osvojila, neskromno kažem, nekim finim receptima koje sam joj slala dok je pripremala proslave rođendana ćerkama, tada tinejdžerkama. Mada nisam znala da je od onih kuvarica kojima svaku tačku valja podrobno opisati. Pa su reform tortu sakupljali kašičicama dok se fil slivao oko korica, ali je svejedno recept otputovao i za Madrid.

Прочитајте више „I ti si meni moja, Svetlana!“

Poći ću da se tražim

Nemam ja noćas vremena za vaša začikavanja odmila,  odmeravanja dužine osmeha, zveketa  veselosti  i titraja radosti. Ne snalazim se pod vrteškom razdraganosti i na mom licu nema mesta za obrise onoga što ozaruje vaša.

Idem tamo gde ne moram da glumim osmeh, gde sjaj u mome oku ne govori radost i gde ne moram da ispravljam krivine na licu koje su samo grč od bolne mimikrije kojom se pred vama branim. Od suvišnih pitanja, zabrinutih pogleda, od saosećanja i, ne daj Bože, sažaljenja.

Прочитајте више „Poći ću da se tražim“

Deda Mraz iz našeg supermarketa

Šta se pa sad tol’ko isčuđuješ, ne možeš da me prepoznaš, nisi navikla na mene ovakvu?! E ima da se navikneš draga moja, ima da se navikneš, jer to traje u meni i sa mnom već neko vreme, samo ti do sada nisi primetila, a ponekad i nisi bila tu kad sam ja pokazivala znake sopstvenog odrastanja u svetu svakojakih ljudi od kojih je počela da mi se diže kosa na glavi.

Šta, je l’ trebalo da čekam da mi se umesto te kose oni popnu na glavu, pa da im onda pokažem kako i ja umem da budem ko oni sami? Je l’ trebalo da podmetnem i drugi obraz, ne prestajući svojim hlebom da odgovaram na njihovo kamenje? Mani me više tih izanđalih, dugo već nevažećih floskula za koje je i moja baba znala da odavno nemaju upotrebnu vrednost iako me, sirota, na njima odgajala.

Прочитајте више „Deda Mraz iz našeg supermarketa“

Zamisli radost na svome licu

Zamisli radost na svome licu dok ti vetar šiba obraze u zimsko jutro protkano pahuljama snega koje najavljuju studen.

Jedna malena uspomena, zaboravljena u džepu proletos odložene jakne, izvirila je zajedno s rukavicom dok si je vadila da ugreješ promrzle prste koračajući po tek sletelim pahuljama koje nisu stigle da se otope.

Jedan zračak svetlosti zablistao je u tvojim očima, a širok osmeh ne silazi ti s lica ni dok te studen steže kroz slojeve marame kojom si obmotala glavu.

Прочитајте више „Zamisli radost na svome licu“

Njena ljubomora i moja ljubav prema tortama

Mi smo uvek imali neki poseban, drugarsko-kolegijalni odnos. Koji je vremenom prerastao u jedno lepo prijateljstvo.

Neka kaže ko šta hoće, ali ja u muško-ženska prijateljstva verujem.  Ma bila začinjena i dozom bezopasnog flerta. Dok je u granicama koje su sami u tom odnosu postavili, muškarac i žena mogu da jedno drugom budu i samo oslonac i podrška, rame za plakanje, mesto za odlaganje tajni, odušak od sivila svakodnevice. Da kazano ostane gde je kazano. Da se žalba na nekog  ne protumači kao ogovaranje. Da se slučajni maleri ne iskoriste za podsmeh i ismevanje. Da se bude, i u dobru i u zlu, ali ono, iskreno da iskrenije i ne može, bez skrivenih namera i lukavo zamaskiranih očekivanja. Bez one, tako opterećujuće a opet neprekidne potrebe da ostaviš utisak na osobu kojoj želiš da se, nevažno iz kojih razloga i pobuda, približiš.

Прочитајте више „Njena ljubomora i moja ljubav prema tortama“

Naš siroti sapatnik taksista

U našoj maloj neformalnoj skupini ljudi s one strane života, šta god značila ova floskula koja nas je u očima drugih itekako obeležavala, tačno se znalo ko je ko, ko je šta i kome je gde mesto. Ili smo bar mi, stanovnici centralne zone ozloglašenog dela jednog velikog grada u koji se retko ko usuđivao da sam  zabasa već oko prvog mraka, tako mislili. I po takvom modelu mišljenja krojili sopstvene aktivnosti, iscrtavali lične planove i kolektivne akcije, a često i čitave živote.

Ja sam se tu našao silom prilika. Nisam sam birao mesto; pre će biti da je ono biralo mene, jer baš tu se osećala potreba za prodavnicom mešovite robe, nešto između dragstora i srednje opremljene samoposluge. I to baš onda kada me je život izbacio naglavačke iz svih mogućih kombinacija kojima se mogla u to vreme obezbediti bilo kakva egzistencija. Bogami, da sam znao u kakvo okruženje stupam, ne verujem da bih se usudio ni da razmišljam o poduhvatu te vrste, kamo li da ga realizujem.

Прочитајте више „Naš siroti sapatnik taksista“