Bilo je, do ovuj godinu, u selo više od dvajes postari od men. Joca Bljusa, Rajko Kitić, Vlajko iz Goleš,  Djoka iz Krs, Mijodrag Stanijin,  Dane Marković, Jelica iz Kezdraci, Mirka iz Kepaci,Mirjana Vladisovina… ma, ce setim još koji beoše, na vr mi jezik.A, Jeremija iz Kezdraci,  Voja Popović, Čeda iz Popovci, Milenija, Sovka, Smiljka i Slavka….

Do proletos svi su si na noge bili, samo Vlajko odmno leže i za njegov boles nemože se najde lek. Kako prolet dojde,  počeše granate i okolo men padaju. Jedan po jedan, mesec po mesec, samo neki mesec nijedan, otoše, gočka nji otidoše i nema se više vrnu od onija putišta.

Ne me stra mene od smrt, da takoj reknem, ič mi neje jutre da lipšem. Samo se molim na Boga, do onija dan da mi sačuva noge i pamet. Noge, da si po ovija svet idem, da se nikuj ne obnosi okolo men i da se ne mučimo, ni oni, ni pa ja.  I pamet, da si se znam poslušam, da znam koje mi je kude i kvo sam rabotila odjutroske i kvo ću rabotim dovečer, i da li sam turila šekerčak u kavu i naranila li sam piletija i turila li sam na kuče da ne lipsuje gladno i da ne zavija kako siroče ako ga zabravim.

Ono, još ima pomalko postari od men, al se mnogo blizu primica… počeše granate okolo men gusto da padaju.

 

 

Advertisements