Noć je počela da slaže svoje tavnilo po danu na izmaku koji se ničim nije razlikovao od drugih. Od onog juče i onog prekjuče i onog od prekosutra, verovatno.

Nebo bez zvezda.

Misao sine, tek da zagolica uspavani um koji bi još da drema. Pa utihne i ona, nespremna da p(r)obudi razmišljanje, sputano nemuštim izborom ćutanja, između stotinu pitanja koja mozak ne pritiskaju  samo kada ovako odluči da lavitira izvan stvarnosti koja opominje.

Reka je potok, tamo negde na izvoru, i da bi bila reka mora da prođe nekim putevima kojima se probija, nekim stazama koje preseca, nekim hukovima koje samo ona čuje. Šuma je livada pre nego na njoj poraste prvo drvo. I njiva- strnjika pre nego se sa nje skine sav korov.

Paučinu iz svoje glave rastura davno naučenim citatima koje još nije uspela da zaboravi. Kako je život gorak bez čaše meda i kako samo onaj koji nije krenuo nikuda neće ni stići. I kako sunce zalazi na istoku samo onima koji nikada nisu videli dugu. I kako je u vodi zdravlje ako je u vinu istina, a na svakom licu se čita koliko je knjiga pročitalo i svako je lep onoliko koliko lepote nosi u svojoj duši…

I tako, u nedogled…

 

 

Advertisements