Ako dođete na Sajam knjiga u petak…

… čeka vas bogatsvo sadržaja, baš kao i svakog sajamskog dana i sasvim je izvesno da ne možete sve da propratite. No, svakako imate sopstvene prioritete pa  ćete najviše pažnje posvetiti onome što vas najviše i zanima.

A ja vam samo skrećem pažnju na to da ću na štandu svog izdavača- Stylos Arta ( prsten Hale 1, kod izlaza ka Hali 5), kao gost-domaćin  od 13 do 16 potpisivati svoju knjigu, prvu u životu i za sada jedinu, „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ (priče iz Zaplanja).

Svi ste dobrodošli- i oni koji su se već najavili i oni nenajavljeni, i oni koje znam stvarno i koji su mi do sada bili samo virtuelni drugari, i moji Zaplanjci i oni koji stanuju u Zaplanjskoj ulici (pouzdano znam da će iz ove dve grupe biti bar po jedan predstavnik), i oni kojima je ovaj dijalekt u genima i oni kojima sam pomogla da ga nauče, i oni koji još traže rečnik kada čitaju zaplanjske priče… i oni koji knjigu već imaju i oni koji je nemaju, i oni koji će doći na štand Stylosa da je kupe i oni koji će samo razgledati…

Прочитајте више „Ako dođete na Sajam knjiga u petak…“

Jošte čekam taj reč da mi rekne… Dejan Zlatić, Oblogovan

Moj drug Oblogovan ovdašnji- autor romana „Bezimena“ i „Zrenje“.
Hvala Blogi!

A onda se njegov tekst našao i na portalu Kuća dobrih vesti

oblogovan

Ima sedam-osam dana kako sam pročitao zbirku pripovedaka ’’Jošte čekam taj reč da mi rekne’’ koju je napisala Negoslava Stanojević, naša Nega…

Reč je o štivu koje je pisano na zaplanjskom dijalektu. Zaplanje se nalazi u jugoistočnoj Srbiji i, ko ne zna o kakvom kraju je reč, neka progugla i neka upozna sav taj kolorit prirode gotovo sakriven od ostatka civilizacije. Sa jedne strane, to je možda i dobro – nestvarno netaknuta priroda polako postaje pravo bogatstvo u ovom veštačkom svetu u kome već počinjemo i proizvodnju veštačkih ljudi, da ne pričamo o drugim stvarima. Sa druge strane, prelepo Zaplanje plaća visoku cenu za to – ostaje pusto i bez ljudi.

U samom Zaplanju nikada nisam bio, ali imao sam priliku da prolazim kroz skoro pusta sela na Staroj planini i Svrljiškim planinama. Ko nije uživo video tu sliku, ne zna koliko je to zastrašujuće tužno. Ko nije uživo prozborio…

View original post 447 more words

Igrica sa pet reči

Taman sam na onom prvom blogu završila jednu kulinarsku igricu, na ovom blogu me naša Rale prozvala za sledeću.

Dala mi je zadatak da napišem priču sa pet  zadatih reči – neću ih navesti jer bih volela da ih sami pronađete u priči. I da posle i sama zadužim petoro blogera da pet mojih reči iskoriste za priču.

***

Nekako s proleća, ali baš ono, čim sunce počne da žeže i prižiža, a to je na ovim našim prostorima sve ranije, ponekad već aprila, ja prestanem da pravim torte čiji se filovi prave od nekuvanih jaja. Slušam te razne priče o salmoneli, te ovo, te ono, pa ko velim, što bih rizikovala. Pogotovo kad postoji toliko divnih recepata za torte, preukusne i na oko prelepe, za koje se filovi kuvaju, klasično ili na pari. Koje uvek uspeju, a pogotovo kada se prave s ljubavlju prema onima kojima su namenjene.

I tako, sve bi bilo u redu da jednom nisam tek isfilovanu tortu ostavila na stolu dok ja operem nož kojim sam je mazala. A bila sam u vikendici i vrata su bila otvorena i… i na nju je skočila mačka, valjda uplašena muzikom s mobilnog telefona koji se oglasio baš kada se ona približila torti.

I džaba ti kuvani fil i džaba  ti prolećno sunce ulepšava dan i džaba ti sva ona ljubav ugrađena u tortu,  kad ti se u priču umeša mačka.

***

Zadate reči za neku novu priču: zrenje, priča, bezimena, pisac, sledeća

Nominujem:

Merimu

Natašu Koricu

Dejana Zlatića

ironijexl

kondom preko srca

„Jošte čekam taj reč da mi rekne“ kod Merime

Sećate se onog čuvenog pitanja na časovima srpskog jezika- šta je pisac hteo da kaže? E, ja nisam dobila to pitanje za sopstvenu knjigu, ali je naša Marina Majska (namerno preskačem sve one divne epitete kojima je u mislima kitim, kako se ovo ne bi svelo na  „vojvodo i serdare“) uspela da izvuče od mene nekoliko reči o mojoj knjizi. I tako je dobila šlagvort da progovori malo i o meni samoj što me je, ma koliko bila svesna velike količine pozitivne energije koja struji među nama, virtuelnim prijateljicama koje se osećaju stvarno, istinski i jako, izuzetno ganulo i totalno razbudilo, inače već poluzaspalu u pola jedan posle ponoći.

Još jednom- Hvala Merima. Nadam se, iskreno verujem i  već se radujem- znam da ćeš mi jednom pružiti priliku da ti uzvratim lepim rečima. Mislim, ovako javno, kao ti sada meni, jer  sama znaš koliko ja tebe zapravo volim.

Moj tekst o „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ i Merimin do suza dirljiv uvod, možete pročitati ovde.