Foodpanda ili- otkriće tvrdokorne ljubiteljice domaće hrane

Ponekad pomislim kako sam vam se popela na glavu pisanjem oooo- blogu, pisanju, blagodetima blogovanja, čarima blogodrugarstava i blogoprijateljstava, a mnogima i nagovaranjem, sugerisanjem, molbama čak, da i sami pokrenu svoj blog. I da vidite, ne ide mi loše ta veština ubeđivanja, pogotovo onih za koje ocenim da imaju „štofa“ i da bi njihova kreativnost mogla sjajno da se ogleda  u nekom blogiću, blogčetu, blogu… samo ako odluče i krenu. Ponosna sam na svoje „pulene“, koji se polako odvažuju da iz anonimnosti i ilegale izrone na svetlost dana blogosfere, konačno svesni i sami činjenice da to što rade- vredi.

I sama sam bila „žrtva“ više takvih nagovaranja da se upustim u blogovanje, od strane osoba koje su imale više vere u mene nego ja sama, a posle i da deo svojih priča sa bloga koje se odnose na moj rodni kraj, Zaplanje, pretočim u knjigu. Koja je konačno ugledala svetlost dana i time zaslužila da se, kako to u mom kraju obično biva,  to i proslavi.

Da budem iskrena, u mojoj kući se pretežno jede hrana pripremljena u sopstvenoj kuhinji. Slična situacija je i sa ljudima u mom okruženju- neki hranu ne naručuju zbog besparice, neki zato što, kao i ja, više veruju sopstvenim kulinarskim sposobnostima, ali u suštini velikim delom je u pitanju i neobaveštenost. Uvek stoji ono pitanje- da li će to biti dovoljno dobro, koliko je higijenski ispravno, neće li isporučioci omanuti i tako nas doveti u škripac i ostaviti nas gladnima  ili obrukati pred gostima.

Kafanska hrana se jede u kafani, a ako gosti baš insistiraju na čuvenom niškom roštilju u kućnom ambijentu, onda ga naručujemo u nekoj od obližnjih mesara koje nude uslužno roštiljanje mesa. To, međutim, podrazumeva da najpre odete, izaberete šta želite, platite  i zakažete termin preuzimanja gotovog roštilja. I naravno, da neko, dok je ručak već u toku, ode po taj roštilj koji je skoro po pravilu pripremljen pre zakazanog termina, sasvim dovoljno da počne da se hladi. I da se usput dodatno ohladi, pa mu podgrevanje u kućnoj varijanti ne gine. Podrazumeva se onda da to- baš i nije to. Da ne pričamo o tome kako je razgovor sa gostima dobrano poodmakao i da često moraju da vam prepričavaju o čemu su pričali u vašem odsustvu.

Ovoga puta, takvog maltretiranja spasila me je Foodpanda. Tim pre što sam jedva bila u stanju da samo  napravim nekoliko salata i postavim sto, jer sam posle prolazne euforije povodom objavljivanja moje prve knjige postala sakupljačica oraha i- ušinula se toliko da sam spas potražila u obližnoj ambulatni u kojoj su me obradovali sa četiri injekcije. Za početak.

Прочитајте више „Foodpanda ili- otkriće tvrdokorne ljubiteljice domaće hrane“

Moja prva knjiga je u knjižarama

Knjigu Jošte čekam taj reč da mi rekne možete naručiti pouzećem na telefon 065 603 1707

i možete je potražiti u knjižarama izdavača, Stylos arta kao i u knjižarama Vulkan i Delfi

***

Rođaci, prijatelji, poznanici stvarni i virtuelni, Ako već niste ovih dana obavešteni kroz  objave na društvenim mrežama, da vas, evo, s radošću i ponosom obavestim i ovde izašla je moja prva knjiga priča iz Zaplanja, „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ u izdanju „Stylos Art- umetnost dobre knjige“.

unnamed (2)

I da odmah odgovorim na pitanje zainteresovanih- Knjigu možete potražiti u svim bolje snabdevenim knjižarama ili poručiti kod izdavača na tel. 011/ 20 27 516, 011/ 20 27 549, 021/4891 644 ili na e-mail stylos-art@stylos.rs. Ovo znači da je „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ već u knjižarama izdavača- „Stylosa“ i u lancu knjižara „Delfi“ i “ Vulkan“…

Pisala sam već o tome, ali nije zgoreg da ponovim još jednom- knjigu su, osim mene, „skrivile“ jedna Lela, preteći mi da će je sama izdati ukoliko se ja ne potrudim i Stana Šehalić, urednik i direktor „Stylosa“. 1525372_10202945244618437_7254068955524306982_n 10665888_952356538124926_6330579904030730931_n One su verovale u mene više nego ja sama.Onako kako su i mnogi od vas, posećujući me na ovoj ovde  i ovoj  adresi, verovali u moje priče, predlažući, sugerišući, tražeći… da ih smestim u knjigu. Njima sam već zahvalila, a ovo je prilika da zahvalim i vama. Hvala Bogu i blogu na tome što vas imam i što vi jednako imate mene, ne samo da čitamo naše tekstove, već i da malo prozborimo o njima, da (se) pohvalimo, posavetujemo, da ponekad predložimo jedni drugima ponešto, da se družimo i virtuelno i sve više i stvarno… da gradimo one mostove prijateljstva koji ničim ne mogu biti uzdrmani, bez obzira na naizgled slabe virtuelne spone koje su samo početak svega. Posebno sam radosna i zbog toga što sam prve primerke friške knjige dobila (već dan po štampanju, iz Novog Sada) i to- ni manje ni više nego u Zaplanjskoj ulici u Beogradu! E sad, tome baš nije kumovao slučaj, nego urednica Stana Šehalić.

unnamed (3)

Dobro, nije ovo sve. Obavestiću vas na vreme i o promocijama. Koje bez vas, bez onih koji su mi slali predivne komentare, javno i privatno, koji su lajkovali, koji su samo čitali i iznova se vraćali da čitaju, koji su preko skajpa zaplanjske priče čitali rođacima u dijaspori i zajedno sa njima se smejali ili plakali… i ne bi imale smisla. I recite posle da blog (sa svima nama koji ga činimo) nije čudo, a ja to tvrdim od kako sam shvatila njegove blagodeti- oplemenjuje, obogaćuje, širi vidike i krug prijatelja, uči, zasmejava, teši i rasplakuje, a neke natera da objave i knjige. Naš drug Blogi („tvoja knjiga ima još nešto u sebi- gen, e bre, ti si smestila svoje pretke u knjigu“) je povukao nogu svojom „Bezimenom“, na našu sveopštu radost, a ja samo želim da nas je u ovom krugu što više.

10491088_952359204791326_6129372798931877597_n Прочитајте више „Moja prva knjiga je u knjižarama“

Stana Šehalić, intervju- Čitanje je ponekad poslastica, nekad hrana, a sve češće i lek

‘Genetski modifikovana’ na idealističku viziju života, jednom davno (a kako drugačije nego Balkanskom ulicom?!) došla je iz provincije na studije u Beograd. I u njemu ostala, sasvim namerno i sasvim slučajno – istovremeno. Gorštačku upornost predaka upakovala u ravničarsku vojvođansku pitomost i oplemenila onom lepšom stranom velegradskog duha Beograda. Sa stečenom diplomom Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kom su je učili i naučili skoro sve sem tome  kako opstati u vremenu i prostoru omeđenom kolosalnim banalnostima i površnostima, ‘prošetala’ kroz rutinsko administriranje saveznih organa koje je vrlo brzo zamenila dinamičnijim i neizvesnijim hlebom tržišnog privređivanja. Radila kao novinar, potom kao PR menadžer, da bi se pronašla u poslu glavnog i odgovornog urednika „Privrednog pregleda“, najpoznatijeg izdavača poslovne literature na prostorima ex Jugoslavije. Kroz ruke su joj prošle stotine, sada već i hiljade rukopisa.

10665888_952356538124926_6330579904030730931_n

-Mislim da me bolje od svih formalnih referenci određuju redovi koje napišem i potpišem i da su oni prava mera onoga što jesam- kaže Stana Šehalić, urednik i direktor  u Izdavačkoj kući „Stylos Art“- Oslanjajući se na Direrovu misao da se živi duhom a da sve ostalo pripada smrti, ponosna sam na postignuti stepen nezavisnosti od materijalnih vrednosti, iako sam apsolutnu nepraktičnost formalnog obrazovanja i stanja duha uspela da nadogradim neophodnim ekonomsko-komercijalnim kategorijama. Oplemenjuju me susreti sa ljudima koji imaju ideje, ideale i vizije. Biram dinamičnost umesto rutine, nemire umesto spokoja, izazove umesto učmalosti. Izborila sam se u surovom svetu za pravo na snove. I sanjam ih svaki dan pomalo– kad posle dana kroz koji protrčim uronim u tišinu svog balkona s pogledom u nadu i raspršim misli tragom boje purpura. U tom intermecu spokoja s beskrajnom nežnošću ‘poklonim’ se senima mog oca, zahvalna za sve ono što jesam, a još više za ono što nisam postala.Nadam se sve manje, jer kao što neko reče ‘nada je dobra za doručak, ali ne i za večeru’, što ne znači da ne želim i ne planiram. Volim lepotu u svakom obliku. Najviše volim jednog velikog/malog šarmera, 16-godišnjaka Aleksandra i jednu (ne baš kolonijalnu) Hanu s predivnim osmehom; volim vodu, zalaske sunca, dodir svile i ukus pire krompira.

Прочитајте више „Stana Šehalić, intervju- Čitanje je ponekad poslastica, nekad hrana, a sve češće i lek“

Virtuelno, (p)a stvarno

Ako na nečemu mogu da zahvalim zbog postojanja ove mašine i virtuelnog sveta koji nas sve više uvlači u svoj, često varljivi vrtlog, onda je to sadržano u spoznaji da su nam omogućili upoznavanje sa onim malim milionom velikih ljudi iz običnog života koje inače nikada ne bismo sreli. I tako bi, da nije te mašine i tog sveta, ostali uskraćeni za poznavanje nekih ljudi koji sada obogaćuju naš mali životni svemir i bili bi lišeni sve lepote koju svojim postojanjem oni unose u njega.

Ovo ja citiram samu sebe, iz ovog teksta, a sve- da se ne bih ponavljala.

U stvari, hoću malo da razbijem predrasude- a ima ih onoliko i još ihahaj, o tome da internet, društvene mreže pogotovo, otuđuju ljude i stvaraju od nas sve usamljenije pojedince upućene na sve češću komunikaciju preko ekrana, gde živimo nekakve virtuelne živote umesto onih stvarnih.

Ne sporim da ima i istine u ovim tvrdnjama. Tim pre što sve više uživamo u virtuelnim pejzažima umesto u stvarnim, umesto prirodnog cveća prijatelji nam uz čestitke sve češće šalju isto tako virtuelne bukete, mnoge prijatelje iz realnog života zamenili smo za virtuelne.

Ali je, na svu sreću, i virtuelnu stvarnost moguće pretočiti u realnost.

Divite se nekom planinskom pejzažu, nekom moru, nekoj banji… na netu, pa malo proguglate i završite tamo gde vaša noga ne bi kročila da nije neta.

Uživate u virtuelnoj torti i na kraju zasučete rukave i svoju porodicu obradujete takvom istom, stvarnom.

Listate albume kreativnih ljudi, pa se i sami latite igle i konca, salveta i lepka, papirnih traka, četkice i boja- i eto i vaših rukotvorina i pravih malih remek dela iz vaših ruku.

Da ne pričam o tome kako  su mnogi, zahvaljujući ovim našim virtuelnim kuvarima, virtuelni ajvar, prebranac ili Moskva šnite pretvorili u stvarni specijalitet na svom stolu.

1654177_744214432324909_658997021_n

A tek ljudi!

Kada bih ja i gde i kako upoznala Milju Lukić, da nije  rešila da se upoznamo čak i po tu cenu da se smrzava pretprošlog decembra, dok smo sejale klikere po mom stanu ne bi li proverile je li parket dobro nivelisan? Dobro, u poslednje vreme nešto nam se ne da da se družimo, ali je zasigurno- obećala sam, prva na mom spisku susretanja, čim odem u Beograd.

Ko bi me, da nije Nene, vodio po zemunskim antikvarnicama i otkrivao mi tajne dekupaža i quilinga?

Ko bi drugi išao do crkve da mi donese ikonu u novi stan, da nije OljeKa?

Sa kim bih otkrila lepotu ispijanja kafe na Savi, a u srcu Beograda, da nije Aleksandre NM i ko bi i nju i mene zasmejavao vrcavim opisima svojih dogodovština inkognito blogera, da nije Labilne– e baš neću da vam kažem kako se zove ni kako izgleda, iako izgleda sjajno, časnu vam reč dajem?

I ko bi se trudio oko moje knjige, da nije Stane?

Ko bi mi ulepšao svaki boravak u Beogradu da nije Ane?

Kako bi me uopšte pronašla Dragana Baša   i kako bismo obe pohađale virtuelnu, a stvarno korisnu školu zdravog života Aleksandre Sekulić, da joj jedna druga Dragana (koju još lično ne poznajem) nije otkrila zaplanjske priče?

Kako bih Lenu upoznala u Beču, da nije bloga i zaplanjskih priča? I jednu Jasminu iz Švajcarske, koje   nema na društvenim mrežama ali mi se javila komentarom na blogu koji redovno čita, pa smo pile kafu u niškoj nekad Pobedinoj dok je oko nas pljuštala kiša,a ja  sam jela švajcarske čokolade i pila tipičan švajcarski čaj  zahvaljujući njoj. I jednu Hristinu, zahvaljujući kojoj sam osetila miris i ukus najlepših svetskih začina koje sama na putu po inostranstvu ne umem da izaberem, pa da me ubiješ.

Kako bismo naučili neke propuštene lekcije iz zdrave ishrane da nije Maje?

Koga bih zapitkivala sve i svašta o zarađivanju na netu, da nije Jelene?

Ko bi mi razrešavao internet nedoumice da nije Milana?

Kako bih pisala za portale da nije Angeline i Agneze?

Kako bih znala da je zahvaljujući mom blogu Nataša spašavala našeg čoveka iz kazahstanskog zatvora, da nisam njena dobra vila?

Sa kim bih delila sobu na prvoj Blogomaniji, ja, tada taze i zbunjeni bloger, da nije novopečene mame Nataše?

I na kraju, gde bih ja sve ovo pisala da me jedne noći Verkić nije naterala da otvorim blog i na ovoj adresi?

fotografija je pozajmljena s Fejsbuka

Stiže moja knjiga- Jošte čekam taj reč da mi rekne

Stylos art– umetnost dobre knjige, upravo je objavio:

Prva sledeća knjiga koju očekujemo iz štamparije je
JOŠTE ČEKAM TAJ REČ DA MI REKNE
Priče iz Zaplanja
Negoslave Stanojević
za koju pouzdano znamo da je s nestrpljenjem očekuju mnogi fanovi naše autorke, cenjene blogerke i za koju smo sigurni da će biti čitalačka poslastica, ne samo za one koji su poreklom iz tih krajeva, već sve čitaoce koju poštuju tradiciju, vrednuju kvalitet i uživaju u dobroj priči…

10404863_850496744963536_5091425582748332337_n

Eto, ja samo malo… da se pohvalim.

Zaplanjski motivi- između Suve planine i Babičke gore

Zaplanje do Duvaništa- nanese mi osmeh na lice ovaj naslov, dok sam na Google pretraživala tekstove u kojima se govori o mom rodnom kraju. Za neupućene, Duvanište je niško naselje u koje se produžuje moja Trošarina- centralno mesto bitisanja niških Zaplanjaca, koji su se masovno slivali u grad tokom posleratne industrijalizacije one naše velike zemlje. Što bi i išli ČAK u Durlan, na Bubanj ili Ledenu stenu, kad Trošarinom prolaze svi zaplanjski busevi (nekada bejahu to kamioni) i staju im, tako reći, ispred same kuće. A nema tog Zaplanjca koji nije sagradio kuću čim je stigao u grad- a i ako ga ima, sa njim nešto valjano nije u redu, šale se zaplanjske šeretlije, ponosne na svoju vrednoću, graditeljsko umeće i štedljivost kao lokalnu osobenost.

Прочитајте више „Zaplanjski motivi- između Suve planine i Babičke gore“