Starica sa srpom i tojagom u ruci

Za Ramnu Dubravu d-idite donde, do onuj krivinku pa levo i put će vi sam odvede do tam’.

090

A odokle ste- pita mršava oniža zabrađena starica obučena u nešto što je nekada bilo nečija garderoba, sa golemom tojagom i srpom u jednoj ruci i plastičnom kesom u drugoj.

Imate li vodicu- pita, tiho, gotovo nečujno, ko da štedi i glas i dah, zadihana od hodanja po užarenom asfaltu poslednjeg dana avgusta.

Podnožje Suve planine. Izlazak iz malokrčimirskog atara. Osim nje, čoveka u povratku sa planine ne videsmo. Ni pred kućom, ni na putu, ni u polju. Mora da su jutrom prizavršili obaveze, pa odmaraju u hladu svojih kuća, čekajući da mine žega i da se vrate na uobičajene aktivnosti.

Dvorišta prepuna šarenog cveća.

Ispred mnogih kuća stovarene gomile otanjeg drveća, tek posečenog, sa sve granama i još svežim lišćem. Jedna takva kamara uspori nam jutros prolazak kroz selo, metući asflat ispred nas dugim granama koje vise s traktora.

2014-08-30 12.26.08

Pritiso težak avgustovski dan.

„Našoj“ baki ne smeta debeli džemper koji napola pokriva njene otanele ruke, tanje od tojage nalik držalju za kosu, koju steže u rukama.

Odovdek sam, odgovara na naše pitanje dok pokazuje u pravcu sela iz kojeg izlazimo. 

Imam ćerku, ona živi u Niš, završila je za pomoćnika na doktura, tiho kaže.

Živim sas sina, nego… on ne veljaje- dodaje još tiše.

Ne valja, ič ne veljaje, nastavlja, nepitana. Uzne pa se ma’e, ič ga nema dom. Muka živa, na pitujte. A nema se. Ja sam godinu ipol bosa išla, nema kvo da ubu’em. Pa mi ćerka kupi sandale, te sag imam u kvo da odim… Al ne valja, ič ne valja…

Ajdete u zdravlje, samo po tija put. I fala vi … 

***

Nema ovde njene fotografije, namerno. Poštujem njene godine i njenu muku.

 

sandale- gumeni pirotski opanci

 

Leskovačka roštiljijada- praznik hrane i roštiljskog dima

Odavno nisam ovdašnje drugare koji obožavaju fotoreprtaže počastila nekim lepim slikama, pa je red da to učinim. Ako nekome poteče voda na usta… ne ljutite se, nego put pod noge, dogodine bar. Leskovac nije na kraju sveta. Onoliko naroda ovdašnjeg, pa Bugara i Makedonaca, pa automobili s registracijama onoliko zemalja… to vam je leskovačka razglednica ovih dana, za vreme već nadaleko čuvene Roštiljijade.

219

 A ko na svakom vašaru, ne može se i bez pratećeg asortimenta- testičiki, đuvečiki, unučiki, leskovački džinčiki i gruvana crvena…

191247 Прочитајте више „Leskovačka roštiljijada- praznik hrane i roštiljskog dima“

Ovde je duša čitava stala

Dan je sav memljivo siv. Mestimično tragično crn. Samo se bele ledene kugle, na kratko- grad je padao, pa stao.

Kiša i dalje dosadno sipi.  I neće biti duge, danas.

 

Da li bi, da sam se probudila s osmehom, rekapitulacija ovoga dana zvučala rozikastije, bar malo?

Da li bi, da me je dan dočekao s osmehom, primetila tragove na nebu neke narandžasto-žuto-ljubičaste, uz sve one sive

nijanse koje mi zaklanjaju vidik?

Da me je neka pesma probudila, da li bi u mom oku bilo mesta za ovoliko sive, koja ispunjava sav prostor, levo i desno i napred i iza i iznad i… iznutra?

Da li bih, da me je neka lepa reč danas takla, sve te nijanse sive uspela da smutim s tom zamišljenom roze i s tom nestvarno narandžastožutoljubičastom, pa da mi nebo zasvetli i, dok kiša pljušti i sipi, svejedno kojim ritmom otkucava,da li bih možda mogla da navučem bar masku na lice? Onu, s osmehom koji tako lepo ume da mi stoji kad se probude sve moje tuge koje na jedno lice mogu da stanu?

I da li bih, tako, mogla da slažem sebe? Da poverujem kako dan nije memljivo siv, mestimično tragično crn i kako će ipak biti duge na kraju kiše?

I da li bi me onda manje stezalo ono nešto u grudima, što se širi na svaki udah i skuplja na svaki uzdah?

I da li bih se, onda, usudila da priznam da…

… ovde je duša čitava stala.*

 

*- komentar ispod jednog teksta na ovoj adresi

Stilske vežbe za Peobražensko pojanje 2015.

U Nišu je završen treći Festival poezije na dijalektu, prozaičnog naziva Preobražensko pojanje. Niški pesnički krug i Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ u Nišu ovim festivalom utiču na očuvanje naših dijalekata kao neprocenjivog  bogatstva našeg jezika i naše kulture.

Meni je nekako za srce prirasla dijalektska proza, koju imate prilike da čitate i na ovim stranicama, ali su me stihovi koje sam te festivalske večeri čula i neka posebna atmosfera i među učesnicima i među posetiocima podstakli da kažem koju i u stihu.

Daleko je sledeći maj (kada se inače šalju pesme na konkurs), a budući da sam ja nestrpljiva i da kao po pravilu objavim odmah sve što napišem,  evo i mog „vežbanja“, neodležanog.

Izvežbaću se, nadam se, do sledećeg konkursa.

I ne znam, za mene pričanje na dijalektu  neizostavno ima neku specifičnu socijalnu dimenziju. Takva je i ova pesma.

0000775553_l_0_0ylm8s

DOKLE SAM MOGLA I DOKLE SAM DAVALA

Dokle moga, na svi sam im pomagala

Svako jutro još pred zoru sam ustanjuvala

Da usporim i da stanem, toj nesam ni umejala

Niti sam se pa nekad  k’ko čovek odmarala

Nema ga tija kuga nesam poslušala

Ničija muka me neje prominjuvala

Na svakoga sam, kvo zaiska, uradela i davala

A mlogo sam rabotila, pa sam si sve i imala

Od rabotu vajda nema, tike nesam oskuđuvala

A da  pitaš što je takoj, da ti reknem ne  bi umejala

Seljaku se toj ne dava,  nesam  ni ja progledala

Ali sam si rabotila bar da ne bi gladuvala

Kljoknu odjemput, ko niz dolinu da sam padala

Izdade snaga ko da nikad i  nesam ič valjala

Izdadoše, ruke, noge, ko sama da sam boles’ zvala

I pojde mi naopako, ko na Boga sas kamenje da sam se vrljala

Sag gi više nema onija na koji sam davala

Potikaše se i onija na koji sam pomagala

Kude li su onija  na koji sam kad zarabote   pritrčavala

Ma nema  i ni  moji, za koji nesam, činimiske,  ni stanjuvala

Kad im rekneš da ne možeš, ko da si gi potikala

Razbeže se, ko da bi im sve dadeno uzimala

Pa gi nema ni da  pridu, ko da  nesi ni činila ni davala

Čini mi se i da bi me ostavili da bi se sama skapala

Lela… ili … čovek-žena stvorena da se voli

Ponekad, ali toliko ponekad da se to ne meri danima, nedeljama i mesecima, nego nekim dugoročnijim vremenskim kategorijama, nađem se u situaciji da mi reč zastane negde na dnu jednjaka, sklupčana između onoga što bih htela da kažem i svega što prećutim, suze vrebaju iz prikrajka samo čekajući okidač pa da grunu, u grudima se nešto stegne kao da se predomišlja da li da me iz momenta uguši ili da nastavi da me svojim trajanjem muči, a meni, ipak- lepo.

I očekivana a nepotekla suza i davljenje reči koje nikako da isplivaju i svaki delić svake misli, u tom trenutku, ko da su svetionik one priče koja i teši i leči, i raduje i mori, i pita i odgovara, u isti mah.

Прочитајте више „Lela… ili … čovek-žena stvorena da se voli“

Koje je boje tuga u očima bez suza

Bi li ti odložio vesla nasred mirne vode čiji te neodoljivi šum titraja privlači šarmom morskih sirena ili bi im se odupro slabošću Odiseja?* Da li bi, sve i da znaš kuda te vode, krenuo za tim zvukom najtišim od svih zvukova, najopasnijim od svih poziva, najpogubnim od svih rizika? I bi li mogao, na kraju, da baciš ta vesla, nehajno odložena, iako znaš da bez njih ne možeš ni da kreneš, nit možeš da se vratiš?

Прочитајте више „Koje je boje tuga u očima bez suza“