Jutro veze svoju priču sinoć započetu suzama neba koje ne želi da prizna da zaista plače. Istok je zaista tmuran, mada štedljiv na kapima i sunčevi zraci se škrto pomaljaju iza oblaka koji se nećkaju, kao da ne znaju da li da mrače ili da dozvole svetlosti prolaz, odozgo do nas.

Na zapadu i dalje sve po starom. Još samo malo i – opet onaj mrak od jutra.

Lenj subotnji dan u najavi.

Krošnja magnolije po drugi put u cvatu.

Iz pukotina betona izviruje maslačak i sad ne znam šta da mu radim. Da ga čupam, ne biva- tako je lepo žut i kao da smeškom želi da zaradi o(p)stanak na ispucalom betonu  dvorišta iz kojeg odavno izviruju najupornije travke koje se ne daju zbuniti postojanjem tog oklopa. Pa traže izlaz iz tog podzemnog lavirinta, nad kojim ljudska ruka odlučuje o tome da li će živeti.

dandelion-first-blooming-growing-ground-32310907

„Najjači samo ostaju“.

Da li?

Ima li snaga zaista neke veze s ostankom i opstankom, s trajanjem, sa onim Sutra i svime što trajanje sobom nosi?

Jer, snažnija je ona travka isčupana juče, jakog korena i žilavih listova, a ipak- ona je samo Bila.

I šta me, uostalom, briga za jedan mali maslačak, najsitniji koji sam ikada videla? Bi li pobedio grad, da je onomad i nad mojom mahalom udario? Bi li mu ta snaga kojom se probio kroz lavirinte od zemlje tvrduše i ispucalog  betona pomogla da na nju nagazi točak automobila, samo na tren? Bi li dočekao suton, ako se do njega ne slije koja kap  od vode koja se cedi iz šarenog veša, nedovoljno isceđenog?

***

Dve kafe i dve mašine veša posle.

Žuti se moj maslačak kao sunce što bi trebalo da se žuti u podne toploga letnjeg dana. Koji je samo malo sivlji nego jutros i nego koji sat kasnije.

Upravo ovo sivilo dana kome je  vasiona promenila boju od suđene vedrine obasjane sunčevim sjajem odlučila je  sudbinu jednog žilavog maslačka koji se skoro samo nazire među ispucalim blokovima betona moga dvorišta.

Bar za danas…

Ionako će uskoro biti samo

free_8271388

 

fotografije su odavde

Advertisements