Kažu, tek pri zadnjem izdahu čovek spoznaje to da li je zaista bio srećan. Ili nije.

I tada, kažu, tek tada je moguće da onaj ko je čitavog života mislio da je nesrećan, uvidi da je u stvari bio srećan al mu se nije dalo da to na vreme spozna i da uživa na tren  bar u toj istinskoj sreći. I da neki, nažalost, baš u tom trenu shvate kako su živeli u samoobmani da su srećni (ili ih je možda tuđe verovanje da su srećni navelo da i sami poveruju u to). I da se ne zna kome je o tom času teže i koga ta spoznaja, ta činjenica o sopstvenoj ne-sreći, zaboli više u času dok im se duša deli. Kada više nema vremena za ispravke, korekcije, brisanja, dopisivanje, a kamo li za nadu, želju, san… sem onog koji od tog trenutka večno traje.

Sav ostali međuprostor, onih naših zemaljskih dana i godina, svih naših buđenja i snevanja, snova i sanja i jave i pogleda kroz izmaglicu i jasnih viđenja i zbunjenosti i bistra pogleda i onih kroz ružičaste naočari, kažu, sve je to vreme za poteze kojima iscrtavamo svoju  budućnost, za greške i grehe, kajanja i pokajanja. Za mir Božji u nama, mirenje onih nemira kojima trepere naše duše, buđenje zapretenih osećanja, pojanje i plač, osmeh, smeh, tugu… Život vaskoliki.

heart

Ima li sećanje amortizer za bol il ona traje sve dok to sećanje živi?

I da li je ta greška koju učinimo ne znajući da je greška, zaista ispravljena onda kada učinimo sve da bude ispravljena? Ili nekoga i dalje, ipak, boli?

I da li je ta bol zaista u-minula onda kada poželimo da mine, kada verujemo da je nema, il ipak nastavlja da peče tamo gde smo je ostavili onda kad nismo znali da samo ćutanjem, možda, il rečju koja naizgled ne reže, činimo sve da ona peče?

I da li ta greška, tako, ostaje samo greška ili vremenom postaje greh?

***

Kažu, ako hoćeš da ostaneš čovek u vremenu u kojem mnogi to nisu, ne  čini drugima ono što ne želiš ni sebi.

universe

Ali šta  onda biva, kada tom greškom za koju i ne znaš da  je greška,  samome sebi naneseš najveću bol?

 

ilustracije- odavde

Advertisements