Meni je ovaj dan, vreo i lepljivo žut, obojila svetlošću od koje se razdanjuje i mrkli mrak. Plava baklava.

NeZnamŠtaMiBi

Zlato nadolazećeg sumraka prosulo se po vlažnoj lozi te nečujno spuznulo niz lišće umoreno vrelinom umirućeg dana  ka tvrdoj zemlji dvorišta. Svaki milimetar scene pevao je svoju baladu, živeći tren i slaveći sve one nazvane prošlost. Uhvaćeni objektivom i žuljeviti dlanovi, požuteli prsti od duvana i zveket lanca u bunaru postaju romantika za milion dolara. Srce ustreptalo od sećanja, susrevši ponovo sebe samo, paralisano spoznajom prolaznosti više nego ikad zaranja u krišku domaćeg hleba, ispečenog za goste iz daleka i tamo guši jecaj, da se ne vine u prozračno nebo poput preplašene ševe.

Koncentracija tihe prirodne ljubavi je gusta poput  mladog kajmaka u plehanom tanjiriću. Uživam gledajući galopirajuće detinjstvo pored sebe, obuzeto otkrivanjem jednog, za njega nepoznatog sveta.

– Mama, ti si mi pričala kako će mi se vi radovati, kako nas puno vole, kako jedva čekaju da me vide, ali ja nisam imao takav utisak.

– Mili, oni vole…

View original post 219 more words

Advertisements