Post o jednom prijateljstvu blogerskom, o Jejinim slikama i rečima i lepoti tog virtuelnog poznanstva

Kao ostrašćeni blogoljubac mogla bih satima da vam pričam o tome šta je meni doneo blog, šta mi blogovanje znači i zašto ga preporučujem svima. Mislim, ako vam već nisam dosadila pisanjem na ove teme.

Ovoga puta neću o tome, baš zbog tog rizika da budem dosadna.

Pošto se ja o blogovanju samom i principima za njegovu uspešniju „sudbinu“ obaveštavam na drugim blogovima,odavno sam saznala da, u cilju preglednosti i pristupačnosti čitaocima, blog valja rasteretiti dodatnih sadržaja- za koje već znam, iz žalbi čitalaca mojih blogova, da usporavaju otvaranje mojih stranica.

Te tako krenuh u malo spremanje- predstoji mi i ono veće, nekakvo veliko spremanje ove moje blogerske kuhinje, ali o tome ću uskoro. Ovoga puta, u okviru tog malog spremanja odlučih da sklonim neke vidžete koji meni lično znače, a čitaocima možda i ne zapadnu za oko.

negoslava1

Linkovi i fotografije koje slede se nalaze ovde baš zato što meni toliko znače i što smatram da i dalje zaslužuju  posebno mesto na mom blogu. Samo što će ono biti u okviru ovog, posebnog i Jeji posvećenog teksta.

necina-pesma

Uz još jedno „hvala Jeji“, dakle, objavljujem njene postove u kojima je na svoj specifičan način upakovala nekoliko mojih tekstova. Samo saznanje da je neki virtuelni poznanik izdvojio svoje vreme i uložio trud da na svoj način prezentuje ono što si uradio, dovoljno je za neopsivu radost- a mene je Jeja obradovala ne jednom, nego četiri puta.

poklonc48dic487-za-negu1

Doduše, i dalje joj zameram na tome što se retko pojavljuje na svojim blogovima i time nam uskraćuje toliko lepih stvari koje radi , od pisanja do stvaranja pravih malih galerija od svojih i naših tekstova. I čekam njeno veće prisustvo u ovom virtuelnom svetu koji nas je povezao.

c5beelja-negoslava-1

Ima li sećanje amortizer za bol il ona traje sve dok to sećanje živi

Kažu, tek pri zadnjem izdahu čovek spoznaje to da li je zaista bio srećan. Ili nije.

I tada, kažu, tek tada je moguće da onaj ko je čitavog života mislio da je nesrećan, uvidi da je u stvari bio srećan al mu se nije dalo da to na vreme spozna i da uživa na tren  bar u toj istinskoj sreći. I da neki, nažalost, baš u tom trenu shvate kako su živeli u samoobmani da su srećni (ili ih je možda tuđe verovanje da su srećni navelo da i sami poveruju u to). I da se ne zna kome je o tom času teže i koga ta spoznaja, ta činjenica o sopstvenoj ne-sreći, zaboli više u času dok im se duša deli. Kada više nema vremena za ispravke, korekcije, brisanja, dopisivanje, a kamo li za nadu, želju, san… sem onog koji od tog trenutka večno traje.

Прочитајте више „Ima li sećanje amortizer za bol il ona traje sve dok to sećanje živi“

Sudbina jednog žilavog maslačka među pukotinama ispucalog betona

Jutro veze svoju priču sinoć započetu suzama neba koje ne želi da prizna da zaista plače. Istok je zaista tmuran, mada štedljiv na kapima i sunčevi zraci se škrto pomaljaju iza oblaka koji se nećkaju, kao da ne znaju da li da mrače ili da dozvole svetlosti prolaz, odozgo do nas.

Na zapadu i dalje sve po starom. Još samo malo i – opet onaj mrak od jutra.

Lenj subotnji dan u najavi.

Krošnja magnolije po drugi put u cvatu.

Прочитајте више „Sudbina jednog žilavog maslačka među pukotinama ispucalog betona“

Omorina nad Radjevinom

Meni je ovaj dan, vreo i lepljivo žut, obojila svetlošću od koje se razdanjuje i mrkli mrak. Plava baklava.

NeZnamŠtaMiBi

Zlato nadolazećeg sumraka prosulo se po vlažnoj lozi te nečujno spuznulo niz lišće umoreno vrelinom umirućeg dana  ka tvrdoj zemlji dvorišta. Svaki milimetar scene pevao je svoju baladu, živeći tren i slaveći sve one nazvane prošlost. Uhvaćeni objektivom i žuljeviti dlanovi, požuteli prsti od duvana i zveket lanca u bunaru postaju romantika za milion dolara. Srce ustreptalo od sećanja, susrevši ponovo sebe samo, paralisano spoznajom prolaznosti više nego ikad zaranja u krišku domaćeg hleba, ispečenog za goste iz daleka i tamo guši jecaj, da se ne vine u prozračno nebo poput preplašene ševe.

Koncentracija tihe prirodne ljubavi je gusta poput  mladog kajmaka u plehanom tanjiriću. Uživam gledajući galopirajuće detinjstvo pored sebe, obuzeto otkrivanjem jednog, za njega nepoznatog sveta.

– Mama, ti si mi pričala kako će mi se vi radovati, kako nas puno vole, kako jedva čekaju da me vide, ali ja nisam imao takav utisak.

– Mili, oni vole…

View original post 219 more words