Položi osmeh na dlan i utisni ga njime u obraze, dok otvaraš oči iz poslednjeg sna koji oprezno uranja u dan. Zažmuri još jednom i udahni duboko, kao kad te teške brige more i sva se ta muka sakupi u uzdahu koji te lagano napušta zajedno sa svim sivilom prethodnog dana koje noć nije mogla da ugasi.

a5edb375a593872b41ec32240482112b
Dok žmuriš, na kratko, tek da ti jutarnja svetlost ne zamuti pogled i tek da imaš vremena da upamtiš boju prvog jutarnjeg osmeha, koji ćeš utisnuti u obraze da traje makar do sledećeg sna, seti se lepote koju ti je darovao ptičji poj, žubor planinskog potoka, sunce koje izranja iza oblaka, pogled na oblake iz nekog aviona, galeb nad izletničkim brodićem na nekom toplom moru. Smiraj, spokoj, blaženstvo… Udahni, diši, upamti, ponesi… Živi te trenutke lepote koje je oko zabeležilo samo na tren, a um sačuvao za ono vreme kada sećanje može i da leči.
Bilo koji dan može da te zaboli. Tuđom nesrećom, tvojom brigom, nečijom ružnom rečju, mrkim pogledom, ćutanjem koje reže. Sve i da ništa ne učiniš, da te niko ne uvredi, povredi, popreko pogleda… možeš da se rasplačeš i samo od smrknutih lica koje srećeš, odsustva osmeha, guste tuge nataložene u očima prolaznika.
Lepi trenuci vrede ne samo zbog te trenutne lepote, nego i zato što mogu da se sećanjem ponesu do onih dana kada ih privijamo na bol, kao travku tek ubranu, kao majčin dodir koji sve leči, kao nečije „ljubi da prođe“. Kao topla reč, mio pogled, uteha i nada.

Kao da će jednom biti bolje.

ilustracija je odavde

Advertisements