Kiša ponovo odbija da se pokori godišnjem dobu koje kaže da je vreme za sunce. Ućuti na koji tren, samo na koji čas, tek da ponovnim zvukom koji već plaši i nateže nerve ko strune, poruči da je jača od naše želje da je nema, da je bar na kratko nema i bar u našem vidokrugu da bude tišina.

file3661257678673

Izgleda da je lako smisliti pesmu za dane kad ti se plače. Posebno uz tu kišu koje se svi odriču, koju niko ne želi. Koju i zemlja sama ne prima u sebe i koju i reke izbacuju iz svojih korita.

Pomešaš malo od tih kapi dok još nisu pale na zemlju, na list ili na cvet napupeli, na trešnju nedozrelu, na lice ili na dlan, svejedno, sa onim zrakom sunca koji ti nedostaje u kasnom proleću i malo smušenog predvečerja. I dobiješ par stihova, onako, za početak.

Ko još može da ne zaplače od stihova nastalih od suza palih sa neba, na zemlju koja ih neće?

Advertisements