Htela sam prolećnom danu da poželim dobro jutro u svitanje, al mi se reči odbiše o njegovu jesenju tmurnu auru, pa zažmurih i vratih se u zimu. Tamo je bar padao sneg ili je bilo hladno i znalo se da je zima i da je kratak dan i niko nije verovao da će nas proleće slagati ovako bezdušno, smorene sivilom života na koji se nakupio talog od dima i čađi, pa nam se čini još tužnijim.

Razvedrio se, ovaj dan započet kišom, al nema u njemu lastavica, ni cveće ne miriše kao obično; mačke su davno prestale da histerično mjauču, pa samo po koji zalutali pas oglasi dan, koji bi izgleda svi da prespavaju.

Varna 173

 

Kako da izmislim nadu koja će ovom danu udahnuti belinu koje nema, zrak sunca koji mu fali i osmeh koji tražim? Kako da imitiram bljesak, sjaj oka, zvonki glas, od muka  napravim odjek vedrine i nadu, sklepanu makar, na kraju? Kako, kad sam zaboravila kako to beše kada ti zračak sunca padne na obraz, pa ti iz oka zaigra titraj od kojeg se usne nasmeše? Pa ti se dan ne vuče umorno po asfaltu o koji se tupo odbijaju lenji koraci, nego poskakuje s vedrinom veverice na granama uzrelog lešnika? Pa ti i tužna pesma vedrinom zatreperi,  a grč od briga i besa zbog stvarnosti koja te mori, oslabi, omekša, pa zaboraviš i brige i bes i stvarnost koja te mori.

Moraću da izmislim pesmu za tmurne dane, ko ovi koji se nižu u beskraju sivila i kiše.

 

fotografija je odavde

Advertisements