Sinoćke, kad se ovija moji što izdoodiše da me vide i da prekonače razidoše, neki po njine rabote, neki pospaše, ja si pa ostado sama sas moju muku, da na zor sedenjkujem i moju si muku mukujem i onuj si istu boljku bolujem. Ič ne mogu  budem pametna, ni kvo da mislim ni kvo da rabotim. Samo mi se modra kola viju, a podgrudi me vanulo nešto, pa steza, steza i ne popušta, ko da oće da me uguši i da mi ne dade ni d-osvanem.

Pa i kada se svi izrazbudiše i izdizaše, ja si jošte sedenjkujem kako su me ostaili sinoćke. „Kvo ti je, majke“, pituju me deca, a ja im vikam, „pustete me, neje mi ništa“, a znam da mi ne veruju, al ne smeju ni da se zakačuju sas men, stra i da ne bude pogoro.

Nekuga nemanje izede, pusto ga ostalo, a mene me izede imanje, bolje da sam si pod slivu odsedela nego što sam se cel život mučila da nešto steknem, da imamo, na decu da si ostavimo… Pa moj Kristivoja, Bog da mu dušu prosti, zaklopi oči i nema se niti muči nit pituje kvo će raboti, kad deca stigoše i kad se trebe misli kvo će sas ovoj što imamo,što nasledimo i stekomo, a pod glavu ga neće odnesemo.

Ćerku odadomo, našla si je ubavo momče i… imaju si sve. Kuću i s kuću, kude da spe i kude deca da im rastu. Ne pretica im, al i ne trpe. Lebac i sas lebac si imaju, i nikad se nema desi da budu gladni. Kad se udade, svadbu smo voj napraili, darovi dali kako je red, kombinovanu sobu voj kupimo, ako ništa njojni nesu tražili.

Mislela sam, snau kad dovedem, ima ulezne u sve gotovo, nema se muči, a ima, hvala Bogu, niti ću ja da smitam na nju, niti ona na mene.

Al, ne dade Bog, ko da sam se na njega sas kamenje vrljala. Pobolje voj kod njojni, reče sin kad se zaženi, pa i on prejde kude  nji.

Ostado sama.

Ćerka pa dojde, pospremi koje-kakvo po kuću, prinese kvo mi trebe, kad ne može dojde, ona zovne. Pita, „majke kako si, trebe li ti nešto, da pratim decu da ti donesu“.

Sin, da ja ne zovnem, ne bi se setil ni da se javi. Ono, kad mu nešto pritrebe, pride i on, al retko.

A ja stareem. Ubi me samoća. Tuga, kad me uvane, pa ne pušta.

Misleli smo, Krista i ja, sin će ni dočuva, njegovo će ovoj sve bude. Ono, i on se poprinađuje, zamislel je i kako će i kude će kad ja nestanem.

Pita ga emput, „sine, kvo ti misliš sas men, kad ja više ne mogu sama“. On ćuti.

Njegova žena nikad neje došla da počisti, prašinu bre u moju kuću neje obrisala, deca se nareknu da svrnu kad penzije budu, počesto su doodili dokle moga kolači da praim, al kako me ruke razboleše pa prestado, i nji poretko ima da mi uleznu na kapiju.

Mislim si se nešto, takoj kad svi pozaspe a ostanem da sedenjkujem u mrak i da se sekiram i naglas uzdisujem, džabe mu što sam se sas Kristu  mojega dogovarala i planirala, neće može bude kako rekomo.

Ono, znam ja, u toj ič i ne sumljam, kad jemput legnem, ćerka će pride i da voj ništa ne dadem.Al pa, pitujem se, što bi ona morala da trči za mater, za džabe, a na snajku da praim volju, pa sve na sina da ostaim.

Izede me sekiracija. Kakvo god da napraim, ima pogrešim. I na sina sve da ostaim, kako smo vrevili Kristivoja i ja kad nesmo znali na kvo ce on obrne, mene će mi bude grtko- znam da nee zaslužil  i da mi ni ćerkaa nee zaslužila takoj da bude, a da ona cel teret okolo men podnese. A da pa na nju dadem berem polovinu, ima ni izide na golemo. Ako s’g ne priodi, kvo li će tek bude kad čue kvo sam napraila.

Ono, mogu si ja otidem kude advokata, nesam tolko glupava, kad umeem sama kude lekara d-otidem, ću otidem i kude njega. I da i podelim na po pola. Pa nek si troše glavu kad ja umrem- ako oće vrevi sas sestru, nek vrevi, ako neće, e toj će bude potvrda da sam imala za pravo kad sam gi na po pola podelila.

Znam ja kva mi je ćerka- ako ništa ne ostaim napismeno, on će ju pritisne, „od brata li će uzimaš, ko te neje sram, ovoj sve na moju decu pripada, ona će nastave prezime na tatka“, a ona će guta i će otplače, pa će mu potpiše da e sve njegovo. I više nikad nema ulezne u ovoj kuću, ako će mu pokloni pola i ako se i ona u nju rodila. Snajka će priripa ako treba da ju dočekuje, ključ voj sigurno neće dadu, a na Zadušnicu kad ni dojde ima zasuzi kad promine kude kuću … i mož se i pokae što si neje uzela kvo si je njojno.

I takoj. Ništa im nema pričam, nego jemput ima otidem kude advokata, sama, neću nikoj da me gleda kude idem i kvo rabotim, pa ću uredim sas  njega sve koje i kako trebe. Za ovoj kolko mi se ćerka muči okolo men i kolko će se tek muči, ne daj bože ako legnem, dok sam živa ne mogu voj se odužim, nema golemo  kvo da voj sunem. Neka si berem muku naplati kad zažmim.

 

 

 

Advertisements