Kad kiša pada meko i njene kapi, skoro nevidljive, ovlaže krovove ispred tvog prozora pa samo po tome i znaš da je padala i da možda još pada i kad se grumen sunčevih zraka probije kroz tek razdanjeno nebo, pa ti se čini da ti je i Sunce samo kročilo u sobu, a još se nisi ni probudio nego viriš kroz kapke i čekaš da kazaljke budu na mestu za buđenje, kad se još ništa unaokolo nije probudlo sem tog proleća u prozoru i svetlosti, možeš li sebi da kažeš- dobro je i biće, mora biti, još bolje?

Zaboravili smo ili možda nismo ni znali, kako izgleda kada se budiš s osmehom, jer znaš, siguran si i nema te sile koja će te razuveriti u to, da je svanuo lepši dan. Onaj, zbog kojeg vredi otplakati dane sumorne i noći bez mira i sna,  otrpeti tugu proširenu do vrha svake vlasi i tugovanku otpevanu bolom. Isčezle su iz naših rečnika vera i nada, umesto kojih žive neke druge reči od čijeg pominjanja nastaje grč i nestaje osmeh s naših lica.

Meka prolećna kiša koja se bez zvuka zaustavlja na krovovima i nestaje u suvoći njihovih posivelih crepova, onaj pregršt sunčevih zraka koji polako prekriva nebo i zaklanja svetloplavičaste oblake nalik vetrom oduvanom paperju, onaj miris jutra koji polako klizi kroz tek odškrinuti prozor… magnolija i jorgovan napola precvetali, japanska ruža u cvetnom zamahu, napupelo baštensko cveće… proleće, koje obećava.

Ili se, možda, varam?

Advertisements