Kad izađem iz dvorišta, pa ako skrenem levo…

 

„Kad izađem iz  dvorišta, mogu  da biram da li ću levo ili desno. Podrazumeva se, najpre valja otrpeti pritisak zlog pogleda „veštice“  od preko puta (nisam ja, časna reč, tako je nazvaše moje prijateljice, koje su i same osetile šta znači kada ti teme pritiska pogled iz dva zla oka skrivena iza guste zavese, iza koje se i inače odvijaju tajanstveni  rituali  bajanja i vradžbina, posle kojih sledi bacanje čini na sve one prethodno počašćene zlom vatrom pakosnih očiju). Kada uspešno prođeš te prve korake s tolikim „preponama“, pa još ako kreneš levo, moraš da se sretneš s belom sumornom kućom, koja se po zlu pohuljalom iz nje od trenutka kada je zaboden prvi ašov u njene temelje,  takmiči s veštičinom kućom od preko puta.

Kuća je nastala kao plod sestrinske mržnje prema bratu čijeg je sina njen sin pretukao do ivice smrti, iz koje se ovaj   izvukao s traumama za ceo život i s invaliditetom, a sve to, smešano u najtežu životnu moru, njegov otac je platio svojim životom. U stalnoj borbi da sinu kojeg je bratska ruka učinila invalidom obezbedi sve, ali baš sve što poželi, gledajući kako mu ispred kuće, na mestu gde bi jedva garaža mogla komotno da se smesti, niče zgrada sa šest stanova, nesrećni brat i još nesrećniji otac okončao je svoje zdravlje ubitačnom kombinacijom piva i cigareta, jedinom „hranom“ koju je u toj muci  izabrao. Nemnogo zatim, okončano zdravlje odnelo ga je… da ne gleda neke pohlepne babe koje,  pošto su prethodno sahranile i nasledile ko zna koje muževe po redu, a sve u slavu „sticanja“ za svoje potomke, useljavaju ukletu, prokletu i u čitavom komšiluku omraženu avetnu zgradu sa šest stanova.

Znaju srpski muškarci ponekad, najčešće kada se zapiju, da iz nekog krajička sećanja izvuku priču o tome kako u našoj istoriji prepunoj izdaja i prevara, jedino ne postoji to, da sestra izda brata. Pošto su u trenucima pijanstva ljudi obično neprijemčivi, odbojni čak za svaki vid razgovora kojim bi bila negirana neka njihova neoboriva tvrdnja, potegnuta baš s ciljem da se briljira na uvek zanimljivu temu, nikada nisam imala želju da sebi stvaram probleme opisujući im primere iz svoje okoline, koji bi poljuljali njihove proizvoljne i nerealne stavove.

Sestra o kojoj je reč, samo jedna iz niza sestara koje su izdale, prevarile, pa i uništile svoju braću, nikada, ali baš nikada i nikome, ne samo bratu, nije rekla ni „žao mi je“, ni „dugujem izvinjenje“, ni … bilo koju drugu reč saosećanja, ako već ne i osude zločina sopstvenog deteta. Njeno neprijateljstvo prema rođenom bratu, nastalo na zločinu i zlu njenog rođenog deteta, kulminiralo je upravo gradnjom te bele zgrade sa šest stanova, na njenom parčetu nekada zajedničke parcele,u koju su se uselile one pohlepne babe , po profesiji višestruke udovice. Bog da im dušu prosti, odlaze i same, jedna za drugom, putem koji su najpre trasirale  onom nesrećnom bratu i ocu. Koji je unapred  izgubio bitku i protiv njih i protiv građevinske mafije koja im je tu podigla stanove. Koga su izbacivale iz svojih ranijih kuća, dok je pokušavao da ih odvrati od kupovine stanova, pozivajući se na pravdu i pravo, na moral i čast i ljudskost, ukazujući na nepravdu…

E, kada od svoje kapije do te uklete bele kuće iz koje polako i zauvek odlaze sve te, u komšiluku omražene babe-višestruke udovice po izboru i opredeljenju, pređem tih tridesetak teških ko oklovom okovanih koraka, onda skrenem desno. Kad okrenem glavu na levo, nazovem dobar dan starici koja svako proleće dočeka s iznenađenjem što je još živa, moleći Gospoda da je pribere bar ovog leta. Onda, pogled udesno, jedno dva-tri  srdačna dobar dana komšijama koje je takođe sunce izmamilo u dvorišta, pa jedno suzdržano, kroz zube dobar dan komšinici koja sačekuje i odledava dok ne isčeznu iz vidkruga svakog prolaznika, nekoliko ćutanja pored kuća zatvorenih kapija, prozora i vrata… I onda nastaje vreva jednog običnog prolećnog dana, u kojoj se mešaju zvuci auta u stajanju i polasku, škloparanje buseva na izmaku životnog veka i žamor prolaznika koji žure…  za svojim danom.

Sve mi je teže da prolazim onih tridesetak koraka okovanih zlim pogledima iza zavese koja izdajnički otkriva posmatrača i pored one uklete kuće sa šest stanova u kojima babe koje odlaze zamenjuju neki mladi i izgleda fini ljudi, nesvesni količine mržnje kojom su zidovi njihovih domova opterećeni od dana kada su počeli da se grade. Bivših vlasnika susedne kuće ispred koje je sve počelo prebijanjem brata više nema u njoj, ali im komšiluk svoju odanost  i dalje iskazuje  prezrivim pogledom ka kući sa šest stanova,  nekada belih zidova, sada posivelih od nesreće koju je sobom donela.“

 

Advertisements

12 thoughts on “Kad izađem iz dvorišta, pa ako skrenem levo…

  1. Evo mog mišljenja: mislim da si veliku priču stisnula u premalen okvir, kao tekst pisan bez proreda, nisi joj dala da živi svoj život; mislim da bi je trebala preraditi, dati joj priliku da se razvije, jer potencijal te priče je velik u drami i emocijama i muci.
    Ne ljuti se, iskrena sam, jer…jer iskreno vjerujem u ovo što kažem. A kolebala sam se da li napisati ili ne, jer moćda nisam u pravu i jer ću te možda ražalostiti.

  2. Skica za portret mentaliteta. Od zlih sestara, do onih koji veruju u veštice i urokljive poglede. U svakodnevnu muku… gde jednog dana može da se desi i ona poslednja kap u čaši… Predivno ispričano!

  3. Радо, ја у својој породици, нажалост имам пример сестре која мрзи брата. Мислим, ту су сви (и отац и мајка и сестра и сви остали) њега мрзели. Страшно је живети у таквом окружењу…
    Тешка тема, Него, али врло, врло реална…

  4. Rale, ta mržnja je, po meni, posledica potiskivanog osećanja odgovornosti za uništeni život njenog bratanca. Teška psihologija je to,ne pravdam je, štaviše, ali ko zna šta sve ona preživljava posle svega… i da li je uopšte svesna sveg zla koje je nanela svom bratu. Inače, znam za puno primera sestrinske „ljubavi“ koja je dovodila do toga da uspe da roditelje obrlati i ostavi brata bez pripadajućeg mu dela nasledstva. I još se na kraju čudi zašto je brat više ne smatra za sestru.

  5. Rada72

    Teška priča, pokušaj da ubuduće skreneš prvo desno…A što se tiče te sestrinske mržnje, prvi put čujem da sestra mrzi brata, obično je obrnuto.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s