… a mene mi se modra kola viju

 

Sinoćke, kad se ovija moji što izdoodiše da me vide i da prekonače razidoše, neki po njine rabote, neki pospaše, ja si pa ostado sama sas moju muku, da na zor sedenjkujem i moju si muku mukujem i onuj si istu boljku bolujem. Ič ne mogu  budem pametna, ni kvo da mislim ni kvo da rabotim. Samo mi se modra kola viju, a podgrudi me vanulo nešto, pa steza, steza i ne popušta, ko da oće da me uguši i da mi ne dade ni d-osvanem.

Pa i kada se svi izrazbudiše i izdizaše, ja si jošte sedenjkujem kako su me ostaili sinoćke. „Kvo ti je, majke“, pituju me deca, a ja im vikam, „pustete me, neje mi ništa“, a znam da mi ne veruju, al ne smeju ni da se zakačuju sas men, stra i da ne bude pogoro.

Nekuga nemanje izede, pusto ga ostalo, a mene me izede imanje, bolje da sam si pod slivu odsedela nego što sam se cel život mučila da nešto steknem, da imamo, na decu da si ostavimo… Pa moj Kristivoja, Bog da mu dušu prosti, zaklopi oči i nema se niti muči nit pituje kvo će raboti, kad deca stigoše i kad se trebe misli kvo će sas ovoj što imamo,što nasledimo i stekomo, a pod glavu ga neće odnesemo.

Прочитајте више „… a mene mi se modra kola viju“

O prevarenoj ljubavnici i čoveku koji ume da voli

Prvog trenutka kada ju je ugledao, nepoznato sveže lice u gomili ispijenih kolega pristiglih na simpozijum sa svih strana, njegova Adamova jabučica zaigrala je toliko vidljivo da je smirivao levom šakom, dok  je, pružajući joj desnicu, jedva sakrivao nervozu. Kao đak koji je prvi put ustao na prozivku da odgovara, pa još i nesavladanu lekciju. Osećao se nesigurnije od pileta koje kroz tek prokljucanu opnu jajeta oprezno pomalja svoje nožice od stakla. Ma,  travka na olujnom vetru bila je stabilnija od njega, grdosije od čoveka koji se sav skupio, smanjio,maksimalno skoncentrisan na to lice koje je, njemu je tako izgledalo, zračilo toplije i lepše od sunca.

Zavoleo ju je na prvi pogled. Dodir i par razmenjenih reči samo su utvrdile tu njegovu, njemu samo neobjašnjivo duboku ljubav, kojom je voleo, svaki dan intenzivnije, jače, činilo mu se sve lepše i onda kada je verovao da veće lepote od te i tolike njegove ljubavi i nema.

Прочитајте више „O prevarenoj ljubavnici i čoveku koji ume da voli“

Proleće koje obećava… bar svetlost i miris svežeg cveća

Kad kiša pada meko i njene kapi, skoro nevidljive, ovlaže krovove ispred tvog prozora pa samo po tome i znaš da je padala i da možda još pada i kad se grumen sunčevih zraka probije kroz tek razdanjeno nebo, pa ti se čini da ti je i Sunce samo kročilo u sobu, a još se nisi ni probudio nego viriš kroz kapke i čekaš da kazaljke budu na mestu za buđenje, kad se još ništa unaokolo nije probudlo sem tog proleća u prozoru i svetlosti, možeš li sebi da kažeš- dobro je i biće, mora biti, još bolje?

Zaboravili smo ili možda nismo ni znali, kako izgleda kada se budiš s osmehom, jer znaš, siguran si i nema te sile koja će te razuveriti u to, da je svanuo lepši dan. Onaj, zbog kojeg vredi otplakati dane sumorne i noći bez mira i sna,  otrpeti tugu proširenu do vrha svake vlasi i tugovanku otpevanu bolom. Isčezle su iz naših rečnika vera i nada, umesto kojih žive neke druge reči od čijeg pominjanja nastaje grč i nestaje osmeh s naših lica.

Прочитајте више „Proleće koje obećava… bar svetlost i miris svežeg cveća“

Kad izađem iz dvorišta, pa ako skrenem levo…

 

„Kad izađem iz  dvorišta, mogu  da biram da li ću levo ili desno. Podrazumeva se, najpre valja otrpeti pritisak zlog pogleda „veštice“  od preko puta (nisam ja, časna reč, tako je nazvaše moje prijateljice, koje su i same osetile šta znači kada ti teme pritiska pogled iz dva zla oka skrivena iza guste zavese, iza koje se i inače odvijaju tajanstveni  rituali  bajanja i vradžbina, posle kojih sledi bacanje čini na sve one prethodno počašćene zlom vatrom pakosnih očiju). Kada uspešno prođeš te prve korake s tolikim „preponama“, pa još ako kreneš levo, moraš da se sretneš s belom sumornom kućom, koja se po zlu pohuljalom iz nje od trenutka kada je zaboden prvi ašov u njene temelje,  takmiči s veštičinom kućom od preko puta.

Kuća je nastala kao plod sestrinske mržnje prema bratu čijeg je sina njen sin pretukao do ivice smrti, iz koje se ovaj   izvukao s traumama za ceo život i s invaliditetom, a sve to, smešano u najtežu životnu moru, njegov otac je platio svojim životom. U stalnoj borbi da sinu kojeg je bratska ruka učinila invalidom obezbedi sve, ali baš sve što poželi, gledajući kako mu ispred kuće, na mestu gde bi jedva garaža mogla komotno da se smesti, niče zgrada sa šest stanova, nesrećni brat i još nesrećniji otac okončao je svoje zdravlje ubitačnom kombinacijom piva i cigareta, jedinom „hranom“ koju je u toj muci  izabrao. Nemnogo zatim, okončano zdravlje odnelo ga je… da ne gleda neke pohlepne babe koje,  pošto su prethodno sahranile i nasledile ko zna koje muževe po redu, a sve u slavu „sticanja“ za svoje potomke, useljavaju ukletu, prokletu i u čitavom komšiluku omraženu avetnu zgradu sa šest stanova.

Прочитајте више „Kad izađem iz dvorišta, pa ako skrenem levo…“