U dubini ovog nemira  u meni koji ne razumeš, koji često ne razumem ni sama,  nalazi se slika stvarnosti koju ne umem da promenim, koju ne želim, niti bih je ikada odabrala. Da se ja pitam.

Pogled usmeren na jednu taćku, zamišljenu il stvarnu, svejedno, nikad mi nije bio svojstven. I nikad nisam znala da se žalim, jadikujem i kukam. Da tužim, onako, lagano, istiha, pa onda sve žešće i sve glasnije i jače. Kako to obično biva kad čovek, bilo koji, počinje da otvara svoju škrinju potisnutih misli, tužbalica i jeda.

Ne umem ni usne da stisnem, pa da postanu, onako, onako  ko da ih nema. Dve tanke linije baksuza koji do podneva mrzi sebe, a posle vasceli beli svet.

I veđe kad mi se stope u jedan luk, namrgođeni, s dve duboke bore negde iznad pogleda, pre će biti da su znak pitanja samo, nego tuga u nagoveštaju ili bolom izazvan refleks.

Iz mene ne govori  ni loša misao,  ni pakost, ni zlo.

Ne govori ni radost, ćuti baš ko i tuga. I baš ko nada, ko vera, ko san, promiče mi između raširenih prstiju šake spremne da se stegne u pesnicu. Da sama sebi zarije palac u dlan. Toliko jako, da zaboli.

Ima li sutrašnji dan zračak sunca u najavi?

Advertisements