Seoski domaćin Milosov i žena mu Ranka, vredni, mali obični ljudi čiji se dan meri između hranjenja živine i stoke, jutrom čim svane, i umornog leganja kada se posvrše seoska posla, a životi traju između prolećne setve i jesenjeg oranja, imali su sina jedinca Tiosova. Razmaženog, ualjenog rasplaza, nad kojim su se tresli još i baba Tamanija i deda Đura i strina Živka i čiča Radoslov, koji nisu imali svoje dece, pa su svu ljubav i veru i nadu takođe polagali u  njega.

I kao što svaka nesrećna porodica na čijoj kući neki stub počinje da popušta, preteći da se time čitava kuća jednom sasvim uruši i nestane, noseći sa sobom i sve što se u njoj zateklo, i oni su imali Tiosova. Koji je svu njihovu ljubav usmerenu ka tome da samo njemu bude dobro, gazio svojim izvoljevanjem, njihovu dobru reč brecanjem, njihovo obožavanje  izrastanjem u bezvredno biće vredno prezira.

Ko zna kojim bi smerom krenuo njegov život, kako bi se odvijali svi njihovi, nesrećom njegovog postojanja  onesrećeni životi, da ne bi neke seoske međe, a međe su često u Srba stvarnost oko koje se rađaju nesreće, svađe, raskoli, neprijateljstva. Oko te, međe njegove i nesreće cele njegove familije, zakačili su se otac mu Milosov i ne-suđeni tast Jeremija, zbog čega je Danka, jedina njegova ljubav i neprebol, iako voljna da pođe za njega, udata u drugo selo.

1661842_10202036029282543_440663356_n

Mada mu je, dok ga je molio da pređe preko svađe i međe i preko svog ponosa i isprosi mu Danku, otac pun besa i prkosa saopštio da „iz Jeremijinu kuću ni jajca za pod kvačku neće da uzne, a kam li snau da mu rađa unučići od tuj poganu sortu“, taj isti Milosov ga je sam naterao na brak sa čeljadetom iz „tuj kuću“. Jagodu, najmlađu Jeremijinu kćer, dete još, koje je silovao dan posle Dankine svadbe, pošto je prethodno ubedio da mu skine s ruku konopce kojim je vezan dok ne prođe svadba i svatovi odvedu Danku bez galame i bruke, venčao je jer nije imao kud.

Jagodu, koju mu je Jeremija, golu kako je ostavio obeščašćenu ispod drveta uz koje je proveo Dankinu svadbu i njenu prvu bračnu noć, stovario sa svojih leđa usred kuće, da više nikada do smrti niti pita niti poželi da čuje za nju. Jagodu, dete koje mu je, dok je robijao zbog zločina nad njom, rodilo bliznakinje osuđene na to da čitav život provedu u ćutanju. Sakrivene od sveta u toj kući punoj tuge, muke i ljubavi majke,  nekritične Ranke,  samo prema sinu zlikovcu čije zlo nije ni spremna ni voljna da vidi. Jagodu, koja je i sama čitav život provela u ćutanju, iako nije bila nema, i u trpljenju, poslušnosti i robovanju surovom životu kojom je usud nagradio bez ikakve njene krivice. Onu Jagodu, koja mu je potom, posle sledećeg silovanja pred očima izbezumljenih bliznakinja koje gore u vatri od boginja, rodila još jednu ćerku, takođe osuđenu bez krivice da okajava nečije, možda baš njegove i grehe i greške.

„Nema knjiga“ Violete Jović, koju vam srdačno preporučujem, iako se nećete osećati nimalo lepo dok je čitate, ispisana je svim onim neizgovorenim vapajima jedne žene i njene tri ćerke, jednako nesrećne kao i ona sama. „Nema knjiga“ je jauk nad sudbinom žene koju kroje tradicija, sredina, kukavičluk, „šta će svet da kaže“, nerazumevanje, bolesna narav svekrve koja možda ne bi bila zla da nije odgojila monstruma koga beskrajno voli, ćutanje, prećutkivanje, sakrivanje, trpljenje…“Nema knjiga“ je ispisana mukom, bolom, patnjom, nesrećom, tugom, i opet mukom i bolom i trpljenjem i podnošenjem usuda u ime života, kakav god da je i čiji god da jeste… sve dok ona koja ne govori „progovori“ jezikom, jedinim koji nečovek razume i jedinim koji će njegovo nečoveštvo zaustaviti. Zauvek.

Advertisements