Jutro je ušlo u kuću kada se svetlost probila između teških nabora debele zavese koja je čuvala mrak.

Tišina je ćutala zajedno sa ugašenim televizorom ispred kojeg su dve male kazaljke grebuckale po prolaznosti grabeći ka večnosti.

Nagoveštaj bezličnog dana, bez mirisa i bez  boja. Jedan u nizu! Jedan u nizu? … Jedan… u nizu.

Tromo se kreće, sa svim teretom koji je savija, pod svim tim teretom, po danu bez lica i bez mirisa. Bez zvukova, bez ciljeva, zadaka i nade.

Bez ideja, bez želja i bez snova. Bez misli. Bez sjaja u očima i iskre u pogledu.

Dokle dostiže pogled osobe koja… ne očekuje u danu u kojem se ne događa ništa?

A onda… traaaaaaaaaaassssssssssss…

Sunce je granulo kroz prozor čije su teške zavese pomerene u stranu taman toliko da se vidik proširi, desno i levo, da pedalj vidokruga unese sadržaj u misao, da pogled ne ostane prazan. Da nada zameni malodušnost i odsustvo želje, cilja, plana i nade.

Teška su stvar te teške zavese koje zaklanjaju vidik. I težak je dan koji one pokrivaju i zato se on zove dan kada se nije dogodilo ništa.

Advertisements