Treba čovek da ume ponekad i da slaže. Nije laž najgora stvar na svetu, a često nije i nimalo loša. Ti znaš u kakvim sam ja uslovima živela, sve dok  se nisu stekli uslovi da ja, uz svu odgovornost prema deci, njemu kažem-  sad je dosta.

Sebi nisam umela da pomognem, ali sam zato pomagala svima drugima. Ko god je imao problem, i ja sam ga znala. Pa i kad ne umem, ne mogu da pomognem, pomogne moje slušanje ili moje pitanje, ćutanje… pomogne  to da je muka izrečena i time ko da je iz onoga čija je, bačena.

Gledam, jednog jutra, kolega se skupio, ma, pola od jučerašnjeg čoveka- uvukao glavu međ ramena, sago je i samo ćuteći gleda u pod.

– Miroljube, šta je, koja te muka pripela, šta je to s tobom, čoveče?!

Ćuti. Na sve samo odmahuje rukom, odvrće glavom. U oči da me pogleda, ne sme. Da li se stidi ili se plaši, ne znam, tek, umuče čovek, štuče u sebe, nigde ga nema iako mi pred očima sedi.

Pa će u neko doba, onako, istiha, skoro šapatom- Ostaviće me žena. Okasnio sam, ma, jutros tek dođoh kući i  taman da se uvučem u dnevnu sobu, kao da sam u neko doba došao i tu zaspao da je ne budim, kad eno ti njenih očiju, usahle od brige, tuge, besa, jeda, đavo će ga znati od čega, ali od dobrog nisu. Nikad ja nisam zanoćio van svoje kuće. Nikad i nigde u štetu, nikakvu, nije se desilo da odem. Šta mi bi, sinoć, ubij me bre ako znam, a ne znam.

Sve mi je bilo jasno. Od stiska ruke zgodne  koleginice  iz komercijale firme s kojom od skora sarađujemo, kada sam videla onaj pohotni pogled u njegovim očima i jezik mužjaka otegnut skoro do poda, do noći u hoteskoj sobi posle poslovne večere, bio je samo korak.

Odavno sam ja dogovarala sa njegovom ženom da mi ispete neki džemper, al nikako da stignem da kupim pređu. Otrčim, kupim bilo šta, šta ima sad tu da biram, ma, ne moram ni da ga nosim, samo da mu spašavam kuću. Troje dece, ona se posvetila domu, porodici, bašta puna cveća, kuća blista, deca zlatna, pa zar sad sve da propadne, da se raspadne, šta će biti sa decom, šta sa njom, prolaze mi kroz glavu pitanja dok me on vozi ka svojoj kući, ćuteći.

– Idi ti, rekoh mu,pokupi moju decu iz škole, dok ja sa njom dogovorim kako da mi plete džemper.

Njegova žena, ne mogu dušu da grešim, ni reč ne reče o muci koja joj natovarila podočnjake niz obraze, trči za onom decom, trči kafu da kuva, a vidi joj se iz pogleda da samo što nije zaplakala.

– Neću kafu, ništa neću, samo te molim da me pustiš deset minuta da se navalim na jastuk, em svu noć nisam spavala, em ne znam kako ću mužu na oči. Nerazuman bre, neki čovek, ne shvata da ja imam i poslovne večere, pa i da se na tim večerama okasni, ne možeš ti čoveka od koga ti zavisi poso, plata od koga ti direktno zavisi, da pustiš samog u drugom gradu. Ima da ga ispoštuješ, pa posle s mužem trljaj glavu. Ne znam kako tvoj Miroljub podnosi, izgleda da i njemu baš ne prija, ali za sebe znam da moram da tražim promenu radnog mesta. I to zbog kafana, puste im ostale, kad meni zapadoše u opisu radnog mesta.

Sutradan, dočekao me ooooovoliki buket na radnom stolu.

– Ne znam šta si joj rekla, veli mi Miroljub, al mi se svu noć izvinjavala što je vikala na mene, pa opet oka nisam sklopio. Još se pravda, kako sam ja mogla da znam, eto da mi žena slučajno nije rekla, kuću bih zbog svoje ljubomore rasturila.Šta vi jadni morate da trpite od tog vašeg direktora, što on ne voda goste po kafanama, nego našo vas dvoje  maje.

Znam, znam, grešna jesam i gde će mi duša, i nije feri  nije pošteno, i sve se ja sa tobom slažem, al, vidi ovako- njemu se to desilo tad i nikad ni pre ni posle. Sigurna sam, znam čoveka u dušu. I zbog te jedne njegove slabosti, zar samo zbog te jedne noći i nikad više, ona dečica da ispaštaju, da im se rasturi kuća?

Drugo je onaj moj, njega sam ja na delu zatekla, svojim očima videla. I tu ne bi pomogo ništa čak i  da je došlo sto njegovih  koleginica da laže.

Advertisements