A onda si spustio svoje ruke i uskratio mi zagrljaj

Kako si me samo dočekao u svoj zagrljaj. Široko raširenih ruku, sa sve širokim osmehom i toplinom koju samo ti umeš da pružiš.

Ti i ja smo mogli sve. Da se igramo do iznemoglosti, da se smejemo i da plačemo… od radosti.

Ništa mi nije nedostajalo pod tvojim okriljem, čak i kada su mi ruke bile prazne, a oči detinje pitale, kad će… prestati da nema i početi da ima, sve ono čega nije bilo.

Umeo si da me zagolicaš, pa da ućutiš. Da obećaš, pa da odustaneš. Da pružiš, pa da uskratiš. Da zavoliš, pa da zaboliš… al malo. Samo kolko da opomeneš, da podsetiš, upozoriš.

Navikao si me na udobnost svog zagrljaja, na sigurnost svoje podrške, na toplinu svoje duše. Na  osmeh kojim me dočekuješ jutrom i šapat kojim me ispraćaš u san.

Na ostvarenje snova si me navikao, često i posle čekanja koje ne volim, često i odmah ili…sutra.

Ima li nečeg lepšeg od buđenja s osmehom, bez straha pred onim što donosi novi dan? Bez nespokoja, neizvesnosti, nemira? Ima li veće sreće od mira u grudima pred svakim kamenom, od snage koju osetiš kada taj kamen preskočiš?

Toliko si me voleo, da sam se u toj ljubavi zanela do granice opasnosti da samu sebe sputam, upletem u mrežu nedoumica i spoznam pitanja koja se rađaju iz neverice da ume, da sme, da može da bude tako lepo. Da nema nerešivih zadataka, spornih trenutaka, maglom pokrivenih vidika. Da nema nemoj, nemam,  neću, ne umem i ne mogu. Da nema stani, ne smeš, nećeš.

A onda si spustio svoje ruke i uskratio mi zagrljaj. Okrenuo glavu u stranu, sakrio pogled i ukrao mi osmeh. Uneo suzu u moje oko, tugu u moj pogled i strah u moju dušu.

Prestao da me voliš.

Živote…

Advertisements

16 мишљења на „A onda si spustio svoje ruke i uskratio mi zagrljaj

  1. Wojciech

    Život naš nasušni je takav – kakav je.
    Nekom je lep a nekom nije.
    Ipak, ovde se radi o priči, koja, (kako je Tanja lepo primetila), ima svoj rasplet na kraju.
    Ne znam… Ja uporno čitam ono što je napisano.
    Snažno i lepo!
    Pozdrav Negoslava! 🙂

  2. Sjajan tekst o zivotu. Nase poimanje istog (ili samo moje) od nekih ranih dana kada mislimo da „se jede sve sto leti“ pa do zrelijeg doba kada se mnogo toga izbistri. I mozda je dobro kada se to desi jer sto sta postane jednostavnije nego ranije, a mi slobodniji. Mozda i sretniji, a da nam to u prvi mah i ne bude najjasnije.

  3. Sve si napisla, i sve je tako.
    Tužno je kad si sa nekim u istom prostoru, a osećaš da nisi voljen, da je ljubav nestala i da vas vezuju samo svakodnevne obaveze, da si mu važan samo da ne bude sam.

  4. Složila bih se sa Stanimirom. Ja bih ovoj priči samo oduzela ovo živote i ostala bi prejaka ljubavna priča. Život je tu dok nam je pisano, kad dođe vreme zameni ga smrt… a sam život? On je u našim rukama. Ja ću ovo čitati bez poslednje – kao ljubavni rastanak… I predivno…

  5. Поетика сјајна, али…
    …АЛИ, нешто верујем да ми напуштамо живот, пре него он нас. Ето, загледај се, на пример, у прве овогодишње маслачке, помно се загледај, није ли све савршено складно у том питомом и пркосном цветићу, истовремено, у влати траве крај њега, у распореду облака на небу које смо нервозно прогнали у временску прогнозу и заборавили да постоје и у „панталонама“…
    Тежак је живот, увек убедљивији од нас, АЛИ, леп…
    Поздрав Н.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s