Kako si me samo dočekao u svoj zagrljaj. Široko raširenih ruku, sa sve širokim osmehom i toplinom koju samo ti umeš da pružiš.

Ti i ja smo mogli sve. Da se igramo do iznemoglosti, da se smejemo i da plačemo… od radosti.

Ništa mi nije nedostajalo pod tvojim okriljem, čak i kada su mi ruke bile prazne, a oči detinje pitale, kad će… prestati da nema i početi da ima, sve ono čega nije bilo.

Umeo si da me zagolicaš, pa da ućutiš. Da obećaš, pa da odustaneš. Da pružiš, pa da uskratiš. Da zavoliš, pa da zaboliš… al malo. Samo kolko da opomeneš, da podsetiš, upozoriš.

Navikao si me na udobnost svog zagrljaja, na sigurnost svoje podrške, na toplinu svoje duše. Na  osmeh kojim me dočekuješ jutrom i šapat kojim me ispraćaš u san.

Na ostvarenje snova si me navikao, često i posle čekanja koje ne volim, često i odmah ili…sutra.

Ima li nečeg lepšeg od buđenja s osmehom, bez straha pred onim što donosi novi dan? Bez nespokoja, neizvesnosti, nemira? Ima li veće sreće od mira u grudima pred svakim kamenom, od snage koju osetiš kada taj kamen preskočiš?

Toliko si me voleo, da sam se u toj ljubavi zanela do granice opasnosti da samu sebe sputam, upletem u mrežu nedoumica i spoznam pitanja koja se rađaju iz neverice da ume, da sme, da može da bude tako lepo. Da nema nerešivih zadataka, spornih trenutaka, maglom pokrivenih vidika. Da nema nemoj, nemam,  neću, ne umem i ne mogu. Da nema stani, ne smeš, nećeš.

A onda si spustio svoje ruke i uskratio mi zagrljaj. Okrenuo glavu u stranu, sakrio pogled i ukrao mi osmeh. Uneo suzu u moje oko, tugu u moj pogled i strah u moju dušu.

Prestao da me voliš.

Živote…

Advertisements