Neeeeeema, sestro, ništa više nije kao što je bilo i  to ti je. Nema narod para ni za leba, bre, a gde će još i  frizuru da meće,a  i za gde bre  da je meće?! Frizura zahteva i lepu cipelu, i garderobu i tašnu, ma i šminku, kako da ne, a sve to postalo preskupo za ove plate ovde, pa manule žene i da se češljaju, a kamo li da sad dolaze kod frizera na friziranje.

20141114_190008

Kad se samo setim, u vreme kad sam ja  počinjala, a ono fabrike sve rade, još su se i plate primale, nije ko ovo sad, zadovoljan je svako kome plata ne kasni više od pola godine, ejjj, oni koji prime platu na vreme, e to su ti već gospoda neka. Naravno, i radno vreme frizera nije ko sad- dođe kad oće, negde oko devet, deset sati, a ode pre nego što je i došla. Negoooooo, poraniš, prvo da uslužiš one gospođe koje ne smeju da kasne na posao, njima frizure da napraviš još pre početka radnog vremena. Bile su i one koje preko noći prespavaju s papilotnama na glavi, uvek sam se pitala kako ih bre ti muževi trpe,  a jutrom porane i dođu samo na raščešljavanje. Oblikujemo im frizure, pa im tako traju sve do vikenda. Ako zatreba, ponekad kod svojih kuća malo ponovo uviju kosu. I tolko. Salon mi je bio najpre pored MIN-a.Velika fabrika, naokolo još neke sitnije, sve u svemu dosta i žena zaposlenih u njima. I puno onih koje pauzu mogu da produže,pola sata, sat, kako koja, pa se na posao vrate sređene i blistave. Progledaju im kroz prste. Takvo vreme bilo, ljudi bili solidarni izlazili jedan drugome u susret, ja tebe pokrijem dok odeš na pijac, ti mene za kod frizera ili kupovinu na onom otpadu što su nam uvaljivali svašta po ceni većoj nego u centru grada.Al šta ćeš, pomami se narod, misli, stiglo nešto u otpad jeftino, drži de da se ne raasproda, daj da kupujemo…ima se, može se… Kako nadođe kriza, MIN propade i do dana današnjeg ne stade na noge, poče osipanje mušterija. Aj svaki dan, to i razumem, ali bre nema ih ni o praznicima.Počeše da se farbaju kod svojih kuća, ako eventualno dođe na šišanje jedno dvared godišnje i to ti je sve. Vidim ja, nema Bože pomozi tamo gde su fabrike, pa preselim salon u centar. Blizu banke, opština, SUP, škole, a  tu se još primaju plate, em visoke, em redovne, ima posla. I stvarno, ne mogu da se žalim, isprva ne beše loše. Gospođe se još takmičile u tome koja će da bude sređenija, redovno, nema ti kod njih, sad dođe, pa je nedeljama nema, nego svake nedelje feniranje, pa redovno farbanje, šišanje, ma…milina, kad ti kažem. One koje niko nije pitao ni kad si došla ni kad si izašla, one se nisu ni žurile. Baš su znale da uživaju – popiju kaficu, ja sam oduvek mojim mušterijama kuvala kafu, popričamo šta ima novo, isčitaju novine, uvek sam ja držala do ukusa mojih mušterija, nabavljala sve novine koje mi traže, pa ih onda natenane isfriziram. Ponekad se požale kako im platu nisu povećali mesecima, kako ih šef maltretira i tako, al su, sve u svemu, bile fine. I one prema meni, uvek časte i mene i decu koja peru kosu, ali i ja prema njima. Malo je frke bilo sa šalterušama. Te ti se uvek žure.“Jao, molim te, možeš li da me primiš, samo da mi ovde malo skratiš i ovde …“, a šta ću, redovne mušterije, zakinem nekome, šta je ako neka  počeka desetak minuta, a i đače zna da malo oduži s pranjem kose, pa primim na brzinu onu koju već psuju njene „mušterije“ na šalteru. Ali, brate, i one mnogo oće- tele bi i da se  za to pola sata koje si pretvore u bar dva, isfeniraju, da skoknu do pijace, da kupe čizme na sniženju, da puste ček za ratu u butiku… I prođe i njihova sila. Em ih pritegli, nema više švrljkanja po gradu, ko nekad, em i njih pritisla kriza. Ako im plate i nisu niske, obavezno imaju nezaposlenog, ili muža ili dete, a sve u nekim neisplaćenim računima, kreditima, zatrpane čekovama, ma, živa muka. Pa se najpre na frizuri štedi. Kud ći, šta ću, za penziju još nisam,rekoh, idem ti ja na periferiju, vidim nema ovde blizu frizerskog salona ko tamo preko puta, njih pet sve jedna do druge. Pa dođoh ovde. Hvala Gospodu kad mi reče da se nađem ovde, veruj mi, sestro slatka, ko premiju na lutriji da sam dobila. Em velike zgrade, mnogo žena, a i muškarce počeh da šišam, meni mušterija uđe u radnju svaki dan. Ene ti tamo, ni trijes metara nema, Dom staraca.Pa em navališe one držeće babe što im penzija ostane i za ludiranje, em uz njih poludeše i ove okolne babe. Imaju ti oni neka veselja, tamo, druženje i za one iz Doma i za one koji si kod svojih kuća žive, pa su ti tu stalno izleti, igranke, svečane večeri… Ma kad ti kažem, kakve devojke i mlade žene, bre, poslednjih godina ja ti od baba živim. I svašta čujem. Pobiju se, bre, čim se neki solidan, ups, solventan deda pojavi.“Ja ću učiniti sve da ga osvojim, šta hoće ona Nata, dve dlake na glavi nema, a bacila oko na njega. Njemu treba gospođa, pa i gde god da krene, da ima sa kim da krene, a ne ko one, jednom nogom u grobu, a one bi sa mnom da se nose“- i još svašta nešto mi pričaju, dok ih ja udešavam za randes. Nećeš da mi veruješ, kad beše Dan zaljubljenih, ceo dan su mi kroz salon defilovale samo babe. Ako je ušla jedna ili dve žene a da nisu penzionerke… nisam sigurna. Da Bog pomože od Doma staraca, zakazali proslavu i za 8. mart. Danas je nekako i moglo da se diše, ali za sutra ne znam kako ćemo izdržati, gotovo i da nemam neku rupu da ubacim još koju. Nek su meni žive moje babe, dok njih noge drže, nema ja da se sekiram za lebac.

Advertisements