Ljudi koji su sami dele se na samce i one koji su izabrali samoću

–          Kuda ćemo?

–          Ko je to?

–          Tvoj dečko za večeras. Srećan ti rođendan.

–          E, ti si, izvini, nisam upisala tvoj novi broj. Bolje dođi kod mene.

–          A ja hoću da te izvedem. Spremaj se i kreći.

–          Dolazim.

Kroz pola sata sedam  u njena kola. Poljubac u obraz, ona hvata menjač i polazimo.

Gledam je iz profila. Nekada jako lepa devojka, i dalje je lepa – sada već devojka u godinama. Žena. Ne više mlada. U polumraku auta ne vidim grč na njenom licu, ali ga prepoznajem u načinu na koji steže menjač i menja brzine. Ćutimo.

Na izlasku iz kola primećujem da je održala vitku liniju. Za par godina, otkad smo jedna drugoj izašle iz vidokruga, dodala je koje kilo, ali još nije neko ko bi trebalo da se zabrine nad svojom linijom.

Dok ispijamo kafu, posmatram njene reakcije. Nervoza u pokretu, tuga u pogledu. Grč u osmehu.

Upoznala sam je kao mladu, tek diplomiralu profesoricu istorije. Dok je čekala posao sarađivala je u nekim firmama, kao spremačica, kafe kuvarica, kurirka… nije birala posao, kako bi ne opterećivala roditelje koji su se namučili da je iškoluju,  i ostala u gradu.

Kako je bila srećna kada je dobila posao! Mlada, poletna, puna energije i životnog optimizma, nade i vere u bolje sutra. Vredna, vaspitana , ljubazna, stekla je poverenje i simpatije i kolega na poslu. S kojeg je odlazila u svoju hladnu samačku sobicu, među svoje knjige i ručne radove, stručnu literaturu i… svoje snove.

Nizali su se dani… godine su prošle, a ona je i dalje bila sama.

–          Ćerko, tražiš li ti momka, vreme ide a ti se ne pomeraš s mesta – govorila joj je majka, blago, bojeći se da je ne povredi, a opet, u želji da je podstakne na razmišljanje o budućnosti, i malo oštije nego ikada do sada.

–          Kako da ga tražim, gde da ga tražim – bunila se , i sama svesna da je život nekako zaobilazi i da u svetu parova ona i dalje biva samo jedinka koja je mimo svoje volje sama.

10003467_744214505658235_1154405464_n

U međuvremenu je, uz pomoć tetke koja je radila u inostranstvu, kupila i stan. Plaća tetki ratu kredita neopterećenu kamatom, pa je uspela da kupi i auto. Retko sebi priušti letovanje. Ionako je sama, pa joj se i ne ide, a i bolje je da pomogne roditeljima nego da troši pare na nešto što je odavno prestalo da joj bude zadovoljstvo.

Bliži se petoj deceniji. I ne vidi svetlo na kraju tunela.

–          Ljudi  koji su sami se dele na one koji su samci i one koji su izabrali da budu sami. Ja sam samo samac. Bez svoje želje i mimo svoje volje. Ja sam ti od onih koji se nisu snašli, koji nisu umeli  da nađu svoju drugu polovinu i kojima ni život nije poslao taj njihov par, koji im kao i svakome sledi. Nekada mi je samo  nedostajao status udate žene, da ne bih odgovarala na pitanja – kada ćeš da se udaš, šta još čekaš, zašto biraš. Kamo sreće da sam  zaista sama mogla da odlučujem o tome. U stvari i jesam  na neki način, uzme li se u obzir da nisam htela udaju po svaku cenu. Znam, neke moje drugarice su pristajale i na to, prihvatale kompromise, kada su videle da im biološki sat otkucava. Ja nisam mogla. Ne znam da li sam hrabra i ne znam jesam li sebična i ne znam da li sam grešila, ali znam da nisam mogla protiv sebe. Tražila sam tako malo, samo da mi u stomaku nešto zatreperi i da poželim njegov dodir, poljubac, da mi nedostaje kada nije pored mene. A javljali su se, pojavljivali su se neki koje sam zaboravljala već posle prvog susreta. Koji me nisu doticali svojim rečima, svojim osmehom, čak ni svojim dodirom. Kakav bi mi bio život, pitala sam se, kada bih prihvatila život sa nevoljenim. Kako bih mogla da se poljubim sa njim? Da li bi mogla sa njim u postelju?

Pesperktivna devojka,  osoba za primer, snaja kakvu bi svaka svekrva poželela, žena je koja je mogla da usreći nekoga i da bude dobra supruga, snajai  zaova,  savršena mama… danas je sama, ogorčena žena u godinama  kada se čovek već miri sa tim da je ostao sam. U stvari, miri se sa sudbinom, ali ne i sa samoćom.

–           Hoću, bre, da živim sa nekim. Da se sa nekim radujem i smejem, da sa njim tugujem i plačem. Da starimo zajedno. Da idemo na letovanje, na vikend, na putovanja. Da kuvam za njega i da on vozi, ja bre nikada nisam volela da vozim, radim to jer moram. Želim da mi se neko raduje, a da to  nije kućni ljubimac. Da poželim da požurim kući, jer me tamo neko čeka. Želim, čini mi se, tako malo, toliko malo da to imaju skoro svi, a opet, za mene tako mnogo. Samo ne želim da ostarim sama. I da taj sa kojim starim ne bude  nužno zlo, nego da mi bar malo pomeri to nešto u stomaku.

Bio mi je gorak onaj kolač kojim smo proslavile njen rođendan. Nije važno koji je po redu. Za sledeći, poželela sam joj sladak kolač sa rukom u nečijoj ruci.

Advertisements

34 thoughts on “Ljudi koji su sami dele se na samce i one koji su izabrali samoću

  1. Тешко је чекати старост сам; лепо испричана прича о људима који нас окружују…много је самих, усамљених људи у овом лудом времену

  2. clumsywithwords

    Pomislih kako mi je pre dve godine drugarica pricala da je njena mama silno zaljubljena i useljava se sa novim covekom. Toj zeni je tada bilo oko 50+ godina i nije bila u vezi otkad se moja 25-godisnja drugarica rodila. Pricala je pricu o svojoj mami i njenom partneru svim drugaricama koje su se zalile kako ne mogu nikoga naci i kako su vec pocele da stare.
    Ne znam za godine zene o kojoj si pisala, ali mislim da je strah od toga da ti je vreme da „nadjes nekog“ proslo jos gori nego cinjenica da si sam. Mnogo ljudi napravi gresku bas zbog takvog straha i izabere da zivi sa bilo kim umesto da mozda i saceka par godina, ali i nadje pravog partnera.

  3. vuckovicnamestaj

    I ja bih rekla da postoji jos jedna kategorija samoce a to je , kada si sa nekim, a u stvari si sam.Sto se nje tice, zelim da verujem da jos nije kasno, ali iskreno… Prilagodjavati se nekom u tim godinama. a bez da je ranije prosla kroz sve faze zajednickog zivota, mislim da je skoro nemoguce.

  4. verujem da je vremenom problem u otvaranju..kad si predugo sam ne otvaras sirom vrata, nisi dovoljno otvoren za sve, napravio si „kalup“- otvor na vratima kroz koji moze da prodje samo neko ko odgovara „kalupu“…ostali imaju ili „premalo“ ili „previse“ necega…

  5. Rada72

    Sve što sam htela da napišem, već su napisali pre mene. Životna priča koja može da ima happyend, potrebno je samo malo više želje i hrabrosti..i da se ne pomiri sa sudbinom.

    1. I u pravu si, al časna reč.
      Slika- kaže Ona, želim da mi se neko raduje, a da nije kućni ljubimac… i nije nemoguće da kućni ljubimac bude konj, veruj mi, meni jeste bio, u detinjstvu.

          1. Sigurno postoji i neka sa samim konjem ili u makar manje diskutabilnom pozom/akterom… Ne znam koliko ti je bitno, kakvi su ti čitaoci, ne vide svi beastility (neko ver ni ne gleda foto), na tebi je N…

  6. priceorecima

    „Samoća je najgora kada si sa nekim, a u stvari si sam“. Ovo potpisujem. A ako neko zrele godine dočeka sam, onda je uvek nečeg ili previše, ili premalo… Previše očekivanja, previše zavisnosti, previše sebičnosti, premalo razumevanja, premalo tolerancije, premalo želje da se nešto gradi (mogla bih ja do sutra da ređam tih „previše“ i „premalo“, ali cenim da je ovo dovoljno).

  7. Što se više otvorimo prema okruženju, to su veće šanse da će nam život poslati drugu polovinu kojoj se nadamo. Ne treba tražiti, u traganju se greši. Treba se otvoriti u mislima i srcu, i pustiti da se desi. I ne treba kalkulisati, predviđati, procenjivati. Matematika je egzaktna nauka, ljubav je dijametralno suprotna od toga.

    I ja joj želim da se otvori. Pa će sledeći rođendan dočekati u nečijem zagrljaju…

  8. Da li se dovoljno borimo?
    Da li iza svakog našeg pokušaja, možemo da se pogledamo u ogledalo i sa sigurnošću kažemo da smo dali sve od sebe?
    Koliko puta smo onako, ljudski skloni, da se prepustimo i…..gde nas voda izbaci?
    Samoća je najgora kada si sa nekim, a u stvari si sam……

      1. Slažem se, mada….nekada pogrešno činjenje napravi goru situaciju nego što je, ili što bi bila.
        Iz iskustva znam da si najviše sam, kada si sa nekim uz kojeg se osećaš sam.
        Moram da dodam….
        Fotku nisam doživeo kao bestijalnu i nije mi zasmetala.Možda zato što sam se dugo družio sa konjima, a možda zato što dozvoljavam da svako sliku doživljava na svoj način.To je individulani osećaj.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s