–          Kuda ćemo?

–          Ko je to?

–          Tvoj dečko za večeras. Srećan ti rođendan.

–          E, ti si, izvini, nisam upisala tvoj novi broj. Bolje dođi kod mene.

–          A ja hoću da te izvedem. Spremaj se i kreći.

–          Dolazim.

Kroz pola sata sedam  u njena kola. Poljubac u obraz, ona hvata menjač i polazimo.

Gledam je iz profila. Nekada jako lepa devojka, i dalje je lepa – sada već devojka u godinama. Žena. Ne više mlada. U polumraku auta ne vidim grč na njenom licu, ali ga prepoznajem u načinu na koji steže menjač i menja brzine. Ćutimo.

Na izlasku iz kola primećujem da je održala vitku liniju. Za par godina, otkad smo jedna drugoj izašle iz vidokruga, dodala je koje kilo, ali još nije neko ko bi trebalo da se zabrine nad svojom linijom.

Dok ispijamo kafu, posmatram njene reakcije. Nervoza u pokretu, tuga u pogledu. Grč u osmehu.

Upoznala sam je kao mladu, tek diplomiralu profesoricu istorije. Dok je čekala posao sarađivala je u nekim firmama, kao spremačica, kafe kuvarica, kurirka… nije birala posao, kako bi ne opterećivala roditelje koji su se namučili da je iškoluju,  i ostala u gradu.

Kako je bila srećna kada je dobila posao! Mlada, poletna, puna energije i životnog optimizma, nade i vere u bolje sutra. Vredna, vaspitana , ljubazna, stekla je poverenje i simpatije i kolega na poslu. S kojeg je odlazila u svoju hladnu samačku sobicu, među svoje knjige i ručne radove, stručnu literaturu i… svoje snove.

Nizali su se dani… godine su prošle, a ona je i dalje bila sama.

–          Ćerko, tražiš li ti momka, vreme ide a ti se ne pomeraš s mesta – govorila joj je majka, blago, bojeći se da je ne povredi, a opet, u želji da je podstakne na razmišljanje o budućnosti, i malo oštije nego ikada do sada.

–          Kako da ga tražim, gde da ga tražim – bunila se , i sama svesna da je život nekako zaobilazi i da u svetu parova ona i dalje biva samo jedinka koja je mimo svoje volje sama.

10003467_744214505658235_1154405464_n

U međuvremenu je, uz pomoć tetke koja je radila u inostranstvu, kupila i stan. Plaća tetki ratu kredita neopterećenu kamatom, pa je uspela da kupi i auto. Retko sebi priušti letovanje. Ionako je sama, pa joj se i ne ide, a i bolje je da pomogne roditeljima nego da troši pare na nešto što je odavno prestalo da joj bude zadovoljstvo.

Bliži se petoj deceniji. I ne vidi svetlo na kraju tunela.

–          Ljudi  koji su sami se dele na one koji su samci i one koji su izabrali da budu sami. Ja sam samo samac. Bez svoje želje i mimo svoje volje. Ja sam ti od onih koji se nisu snašli, koji nisu umeli  da nađu svoju drugu polovinu i kojima ni život nije poslao taj njihov par, koji im kao i svakome sledi. Nekada mi je samo  nedostajao status udate žene, da ne bih odgovarala na pitanja – kada ćeš da se udaš, šta još čekaš, zašto biraš. Kamo sreće da sam  zaista sama mogla da odlučujem o tome. U stvari i jesam  na neki način, uzme li se u obzir da nisam htela udaju po svaku cenu. Znam, neke moje drugarice su pristajale i na to, prihvatale kompromise, kada su videle da im biološki sat otkucava. Ja nisam mogla. Ne znam da li sam hrabra i ne znam jesam li sebična i ne znam da li sam grešila, ali znam da nisam mogla protiv sebe. Tražila sam tako malo, samo da mi u stomaku nešto zatreperi i da poželim njegov dodir, poljubac, da mi nedostaje kada nije pored mene. A javljali su se, pojavljivali su se neki koje sam zaboravljala već posle prvog susreta. Koji me nisu doticali svojim rečima, svojim osmehom, čak ni svojim dodirom. Kakav bi mi bio život, pitala sam se, kada bih prihvatila život sa nevoljenim. Kako bih mogla da se poljubim sa njim? Da li bi mogla sa njim u postelju?

Pesperktivna devojka,  osoba za primer, snaja kakvu bi svaka svekrva poželela, žena je koja je mogla da usreći nekoga i da bude dobra supruga, snajai  zaova,  savršena mama… danas je sama, ogorčena žena u godinama  kada se čovek već miri sa tim da je ostao sam. U stvari, miri se sa sudbinom, ali ne i sa samoćom.

–           Hoću, bre, da živim sa nekim. Da se sa nekim radujem i smejem, da sa njim tugujem i plačem. Da starimo zajedno. Da idemo na letovanje, na vikend, na putovanja. Da kuvam za njega i da on vozi, ja bre nikada nisam volela da vozim, radim to jer moram. Želim da mi se neko raduje, a da to  nije kućni ljubimac. Da poželim da požurim kući, jer me tamo neko čeka. Želim, čini mi se, tako malo, toliko malo da to imaju skoro svi, a opet, za mene tako mnogo. Samo ne želim da ostarim sama. I da taj sa kojim starim ne bude  nužno zlo, nego da mi bar malo pomeri to nešto u stomaku.

Bio mi je gorak onaj kolač kojim smo proslavile njen rođendan. Nije važno koji je po redu. Za sledeći, poželela sam joj sladak kolač sa rukom u nečijoj ruci.

Advertisements