Tragom pravoslavlja u Zaplanju- Crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Velikom Krčimiru

 

Zahvaljujući trudu Mladena Milojkovića iz Gadžinog Hana da zabeleži sve ono što je vredno pažnje u Zaplanju i njegovoj ljubaznosti da mi dozvoli objavljivanje tih fotografija, ovoga puta imamo prilike da se upoznamo s pravoslavnim objektima zaplanjskim. U ovom delu reč je o dvema crkvama, s istim nazivom, u istom mestu, ali iz različitih perioda.

2694_1027172612710_4647012_n

Kada se pomene crkva u selu Veliki Krčimir, u Gornjem Zaplanju, kao po pravilu pomisli se na ovu belu veću crkvu novijeg datuma (iz 1937.godine), zastupljenu na svim fotografijama ovog kraja.Posebno onim koje nastaju o Petrovdanu, seoskom saboru kada se u Veliki Krčimir sjati skoro čitavo Zaplanje. Odnosno, ono malo stanovnika koje je ovde ostalo i malo više onih koji dođu odasvud- iz okolnih gradova i ostalog dela zemlje i iz sveta, gde je Zaplanjaca mnogo više nego u samom Zaplanju.

Прочитајте више „Tragom pravoslavlja u Zaplanju- Crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Velikom Krčimiru“

Svaki si ima mesto po zasluge njegove

 

Nemoj mi ti pričaš mene onoj koje si i ja znam i za koje te ništa ne pitujem. Jedna li me je mene muka jela, pa da ne znam kvo je kvo i kude je kome mesto?

Svaki si čovek, kuga znaš i s kuga si provrevil bar jemput u život, ima mesto kod teb i u tija tvoj život koje mu po zasluge pripada i po njegov lik dolikuje. Pa si onija, koji tike promine nekude okolo teb, tuj i ostane- pošal, prominul, eli provrevil dva-tri reča el ti samo pomozibože rekal. Neje te zadeval, nestese ni skarali, ni za zravlje pituvali, ni  nešto zaimali. Ne duguje ti i ne duguješ mu, zdravo da si  i doviđenje.

Прочитајте више „Svaki si ima mesto po zasluge njegove“

Neke će reči tek da poteku… a neke se nikad neće reći

U dubini ovog nemira  u meni koji ne razumeš, koji često ne razumem ni sama,  nalazi se slika stvarnosti koju ne umem da promenim, koju ne želim, niti bih je ikada odabrala. Da se ja pitam.

Pogled usmeren na jednu taćku, zamišljenu il stvarnu, svejedno, nikad mi nije bio svojstven. I nikad nisam znala da se žalim, jadikujem i kukam. Da tužim, onako, lagano, istiha, pa onda sve žešće i sve glasnije i jače. Kako to obično biva kad čovek, bilo koji, počinje da otvara svoju škrinju potisnutih misli, tužbalica i jeda.

Прочитајте више „Neke će reči tek da poteku… a neke se nikad neće reći“

Zaplanjci ima po cel svet, a nikuj ne znaje kude je toj Zaplanje

 

Nas Zaplanjci ima po celi ovija svet. Od Ameriku do Australiju da počneš da pituješ, ima najdeš Zaplanjca i kude si se nadal i kude si mislel da zaplanjska noga neje stanula. A kad otideš u Beč eli u Pariz,  Malme i Minhen, i takoj nekude poblizu, ič se nema sekiraš da ce istroviš. Kude god se okreneš, pa počneš da lomotiš njijan jezik, ono neki će ti rekne, de, nemoj se mučiš, naši smo.

Nekada su Zaplanjci bili pečalbari. Pobolji kirimdžije od nji na cel svet neje bilo. Od cigle i crep sas zaplanjsku ruku praeno, jošte traji. Bili su, al pomanjške, i sodari, vunovlačari, bolbondžije, s bojadžijske radnje su se zanimali, onija ponamajstoričavi, i toj sve rasuto po celu onuj državu. Nema više ni nji, ni država ju više nema. Neki ostanuli kude su se zatekli, poviške se vrnuli, odokle im roditelji otidoše mladi kad beoše.

Прочитајте више „Zaplanjci ima po cel svet, a nikuj ne znaje kude je toj Zaplanje“

Umesto teksta o meni

Ovo je trebalo da bude tekst o meni. O  potrebi da menjam neke sopstvene stavove, postupke, navike… ponašanje prema sebi samoj, postupke prema nekima… drugima, odnos prema sebi, tim drugima, svom vremenu i svojoj duši. Tebalo je da javno obećam sebi… ali, opet, ako to uradim javno, to ne bih bila ja, a sebe bih možda na neki način i hvalila, rekla o sebi ono što mislim a  nije za pričanje, ukazala na nešto što možda jeste samo moj stav i što u očima drugih nisam ja…

Možemo li o sebi govoriti s onoliko distance da ona garantuje  minimalnu objektivnost, bar onoliku kolika je potrebna da nas i drugi, koji nas znaju, prepoznaju u toj priči? Možemo li, sebi bar, garantovati pristojnu dozu samokotrole, koja ne da nas neće odvesti u žalosno „japaja“, nego će nam ostaviti dovoljno prostora da ipak ostanemo i dovoljno svoji? Možemo li o sebi govoriti tako da ne povredimo- sebe?

Прочитајте више „Umesto teksta o meni“

„Nema knjiga“ Violete Jović- ili sve boje bola koji može da stane u jednu kuću

Seoski domaćin Milosov i žena mu Ranka, vredni, mali obični ljudi čiji se dan meri između hranjenja živine i stoke, jutrom čim svane, i umornog leganja kada se posvrše seoska posla, a životi traju između prolećne setve i jesenjeg oranja, imali su sina jedinca Tiosova. Razmaženog, ualjenog rasplaza, nad kojim su se tresli još i baba Tamanija i deda Đura i strina Živka i čiča Radoslov, koji nisu imali svoje dece, pa su svu ljubav i veru i nadu takođe polagali u  njega.

I kao što svaka nesrećna porodica na čijoj kući neki stub počinje da popušta, preteći da se time čitava kuća jednom sasvim uruši i nestane, noseći sa sobom i sve što se u njoj zateklo, i oni su imali Tiosova. Koji je svu njihovu ljubav usmerenu ka tome da samo njemu bude dobro, gazio svojim izvoljevanjem, njihovu dobru reč brecanjem, njihovo obožavanje  izrastanjem u bezvredno biće vredno prezira.

Прочитајте више „„Nema knjiga“ Violete Jović- ili sve boje bola koji može da stane u jednu kuću“

Dan kada se nije dogodilo ništa

Jutro je ušlo u kuću kada se svetlost probila između teških nabora debele zavese koja je čuvala mrak.

Tišina je ćutala zajedno sa ugašenim televizorom ispred kojeg su dve male kazaljke grebuckale po prolaznosti grabeći ka večnosti.

Nagoveštaj bezličnog dana, bez mirisa i bez  boja. Jedan u nizu! Jedan u nizu? … Jedan… u nizu.

Tromo se kreće, sa svim teretom koji je savija, pod svim tim teretom, po danu bez lica i bez mirisa. Bez zvukova, bez ciljeva, zadaka i nade.

Bez ideja, bez želja i bez snova. Bez misli. Bez sjaja u očima i iskre u pogledu.

Прочитајте више „Dan kada se nije dogodilo ništa“