Tvoj osmeh nikada neće znati da tuga ima boju i posebna slova kojima se samo ona piše. Ni adresu na kojoj ona stanuje, ni kakvim se glasom odaziva. Ni kome se odaziva i za koga ostaje nema, za koga ne postoji.

U tvojoj radosti  nikada nema senki koje joj mute bistrinu i nikad iz nje neće ispariti ni kap… rose,vedrine, snage… Nikakvim glasom ona neće zapevati onako, da tuži i boli. Da žali.

Iz tvog pogleda  nikada neće poteći suza  i svaki će nemir biti zaustavljen pre nego iz njega počne da zrači. I nikada ne smeš reći ni da ti je u zenici bio.

Dan, mutan i siv, ko svaki dan kasne jeseni koja kiši do beskraja, i svaki dan zime koja ne prolazi, i noći bez sna i jutra bez buđenja, i osećanja pomešana kao odraz sunca u bistrom potoku i suze zaiskrile u mraku i svetlosti koja nalazi svoj put kroz pukotinu- i sve to za sebe samo i sve zajedno, za tebe ne postoji.

Jer su ti samo sjajne zore suđene i stvoren si samo da iscrpeš svu životnu radost iz svakog dana, iz svake želje, iz svega što ti se nađe na putu i što te dodirne. Što vidiš, osetiš, shvatiš. Što ima boju, ukus, miris, ime, nadimak, obeležje i znak.

Pa makar se zvalo i suva drenovina.

Rodi me majko srećnog, pa me i u blato baci. I to je tvoje ime.

Advertisements