Kad kazaljke grebuckaju po danu koji žuri kraju

Čaša, do pola puna, na stolu još od sinoć. Tri gutljaja, ugašena žeđ. Usta da nisu suva. San da ne bude gorak.

Prve slike probuđenog pogleda.

Tek posle je sunce zavirilo kroz prozor. Nagoveštaj lepog dana. Sve i da hladnoća rezni, kad te dočeka sunce dan sigurno ne može da ne bude lep. Topliji od zraka koji mame svet koji čeka da bude probuđen.

Ujutru se sat najglasnije čuje. Svaki sekund ko udarac čekićem, tap, tap, tap… Kad se izbudi komšiluk i kad život počne da korača ulicom, tad sat kao i da ne postoji. Kao da kazaljke samo grebuckaju po danu koji žuri kraju.

Na stolu, uz čašu, futrola za naočari, prazna. Načeta bočica kapi za nos. Isečak od računa plaćenog prethodnog dana.

Daljinski upravljač danima zaglavljen u ramu od sofe.

Šta kažu  najnovije vesti?

Ima li nade za ovaj svet?

Advertisements

15 thoughts on “Kad kazaljke grebuckaju po danu koji žuri kraju

  1. Повратни пинг: За комшилук, онако, с ногу… | политика и којешта...

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s