Kad noć oglasi svoje ćutanje, tamo negde iza ponoći, i tminom skroji ponor u koji popadaju sve zvezde pre svanuća i kad se mesec skrije iza tog mraka, onako, kao begunac od prošlosti i u tom kretanju ničeg,sem grana pod vetrom koji posustaje,otkriješ nemir, gotovo opipljiv, umeš li da sanjaš o stvarnosti koja nailazi,  tako da tim snom prizvana, ona postane bolja?

Prizivači radosti, kažu, imaju više šansi da budu zaista radosni, od onih koji se mire s njenom odsutnošću. I koji samo čekaju. I ćute.

A kad se to jutro probudi, lenjo od noćnog snevanja na javi i kad ti misli umorene od bdenja zadremaju u tebi budnom, i kad te opije zrak svetlosti pomešan sa snom koji ne postaje java i kad te skoli ono što znaš i vidiš iako nećeš, i kad ti se osmeh krivi u tugu i negde ispod oka suza zatreperi, možeš li bar da udahneš, onako, iz sve snage?

Bar da te nemir ne guši.

Bar da suza zaustavljena ispod oka  ne ostavi trag.

I bar da sledeću noć dočekaš sa snom na obrazima i osmehom na usnama, koji se neće razvući u tugaljivu krivu  što izdajnički pokazuje da još nisi stvarnošću dotakao san koji je izgoreo zajedno sa nesanicom.

Advertisements