Ne znam šta ćeš posle ovoga misliti o meni. I ne zameram, kako god. Šta god da pomisliš, znaj da bih ja imao lošije mišljenje od tvog, da je neko drugi u pitanju.

Vidi, milion puta sam preispitivao sebe samog, svoje postupke, namere, želje. I kako da mi se desi ona i sve to što sam ti ispričao, sa njom u paketu. I kako to, da ja, sa svim ovim ponosom kojim sam se dičio, da dozvolim njoj toliko slobode u povređivanju mog integriteta. Nemoj da se tako pokvareno smeškaš, molim te, jer ja zaista mislim da je čitava moj dosadašnji život bio blizu besprekornog. Dobro, malo sam varao ženu kada su emocije presahle i kada se i ona predala rutini i nije pokazivala interesovanje za mene. Malo sam varao i državu, neću sad da budem budala pa da kažem da nisam, kada se zna da nema privatnika koji bar malkice nije varao državu.

Ali sam čovek od reči. I od časti. Nikome nikad nisam ostao dužan, ma, nije se desilo ručak ili piće neko da mi plaati, da ja nisam uzvratio.

Grebatore ne volim. One, kojima je džep zašiven kada s se sedi u kafani, ali nisu i usta. One, kojima si divan dok daješ i poklanjaš i pozajmljuješ, ali si skot i nečovek kad dođe rok da se pozajmljeno vrati. One, koji ne umeju da dođu kad zoveš da ti se pomogne, bil šta, al znaju da zovu, traže, da svoj posao ostaviš i pritrčiš kad njima ustreba pomoć.

A baš u vreme našeg prvog susreta, posle toliko vremena- znaš, od onda kada je napuštala muža i vraćala se u rodni grad, kada je imala nekog mladog dilbera kojeg smo kasnije pominjali u šali, baš u to vreme ja sam počeo da razmišljam o tome da ne smem ostati sam. Da vreme ide, godine se nižu, a ja sam sve svesniji hladnoće svog doma kada se uveče, umoran od posla i trčanja, vratim. Sednem, tako umoran, u fotelju, ne paleći svetlo, gledam kroz prozor – preko puta se u nekim stanovima neki ljudi smeju, galame, neki se nekada i svadjaju, neki se ljube,  zagrle se i muž i žena i majka i sin i baba i unuk. Ni u jednom stanu nisam primetio samca. Bar ne uvek samog čoveka. Ko što sam bio ja.

Voleo bih da sam imao brak u kojem ima više sloge od svađa i više ljubavi od- ravnodušnosti. Da nisam osećao grč u stomaku na pomisao da treba da se vratim kući. U kojoj me čeka ženino ćutanje, eventualno koja reč. Deca su već bila na studijama, a jedino lepo je bilo ono vreme kada bi dolazili, za vikend ili praznik. A za toliko, mi smo se okupljali i bez obaveza da se nas dvoje medjusobno trpimo tokom onih ostalih predugih dana našeg braka. Pa smo se konačno razveli. Kao ljudi.

Posle toga, ja nisam imao sreće da sretnem pravu ženu. Nijedna, a bilo ih je mnogo koje su pokazivale da žele moje društvo, nije izazvala u meni ono lepo osećanje zbog kojeg si u stanju da učiniš sve.

Možda baš zato, kada je slučaj nju naveo na moj put i kada smo se ispričali, iskreno kako sam tada mislio, počeo sam da verujem da je ona ta. Da sa njom mogu da se zauvek skrasim.

I u tom metežu, između svih tih dogadjanja sa njenim bivšim i sadašnjim ljubavnicima, ja sam joj verovao zato što sam želeo da joj verujem. Meni je trebala žena, iskrena, vredna, dopadljiva, obrazovana, pa, bože moj, svako od nas ima prošlost, šta me se ona tiče. Pa i to moje davanje, beš davanje, najmanje mi je zbog toga krivo.

Meni je ona, bre, meni je ona otela nešto mnogo više i dragocenije od toga – meni je ona ukrala san. San, o tome da ću kod kuće imati nekoga ko me čeka, ko mi je odan, ko me poštuje i kome ću se radostan vraćati.

Ona misli da me je ubedila, da joj verujem. Sve što sam joj rekao da znam, a rekao sam joj najbitnije stvari bez ulaženja u detalje, ona je negirala i sada živi u nekakvom uverenju da je uspela da me zadrži. Jer, znam to, nisam ja njoj toliko važan za danas, uostalom zavrnuo sam slavine i svesna je toga da se ne može mnogo ovajditi sada, ali… ona je mene izabrala za starost. Kada prestane da bude atraktivna onima koje sada i može nekako da obrlati. Kako znam? Pa siguran sam, poverila se jednoj drugarici. Naravno, nije joj rekla detalje, ništa o ovome što sam tebi rekao, ali o ovome za budućnosti, govori joj stalno. I o tome kako se plaši da me ne izgubi, kako sam joj, kao, nešto sumnjiv.

Navratim ja, i dalje, povremeno kod nje. Bar na putu za rodni kraj i u povratku kući. Vuče me onaj njen veliki krevet. A ona ne pita ništa.

Nada se i ćuti.

Ne zna da sam ja odavno njen bivši i da nikada neću biti ništa drugo. Samo želim da je raskrinkam do kraja.

Znam ja da ona nikada neće moći da mi oduži sve ono što sam rasipao na nju i za njene, ali sam zavrnuo sve slavine. Pa me i ne zove više da idemo u kupovinu. Kupi i spremi sama. Viđamo se samo u njenom stanu i odatle odem pravo kući.

Ko je tu bio pre mene i ko dolazi posle, ne zanima me, ali baš me ne zanima.

Postoji neko ko sa svog prozora fotografiše sve njene posetioce, za svoju arhivu. I ko ostavlja svoj ujed na njenom telu, kad god bude sa njom.  Pokuša ona da priguši svetlo, vešto se okreće u stranu, ali ja vidim.Jer znam gde da ga tražim. Ja sam  mu odredio mesto. Baš kao što znam i  gde treba da malo jače ugrizem, kako bi on znao kada sam bio u onom velikom krevetu, krivcu za sve moje muke sa ženom koja je sazdana od prevara.

Polako. Ćerećemo se još. Znam da ti nećeš ništa da me pitaš, ali ću ti sam reći, ma, ima da padneš u nesvest kad čuješ kako smo je nasankali. Kad odlučimo da stavimo tačku na ovu priču.

A za ono, što je i tebe nasankala, ma, smatraj to poklonom koji se bila prinuđena da joj daš kako bi se otarasila bede. Ni tebi takva prijateljica, ni meni takva žena, nije potrebna.

Advertisements