Volela me je do poslednje pare – četvrta priča

Ja sam čovek od akcije. Preduzimljiv, uvek aktivan. Kad nešto počnem,učinim sve da ga uspešno realizujem, da budem zadovoljan sam, najpre, a onda da to bude od značaja i za druge. Koji će to da prime, ako je poklon,da kupe,  da plate, ako je proizvod ili usluga, da uvažavaju to što sam u-radio i da iza sebe nikada ne vučem repove neuspeha. Ni u čemu. Pa i kada su emocije   u pitanju.

Moj brak se raspao neumitnošću vremena i gubitka emocija, što nas je udaljilo i rastali smo se u tišini. To nisam doživeo kao neuspeh. To je bio naš izbor. Da se ona protivila, da je htela brak po svaku cenu, mi bismo opstali. Da su deca bila nesrećna, da su patila, ja bih ostao. Pronašli smo način života koji nam je omogućavao da živimo kao porodica, da brinemo o deci, da smo jedno za drugo uvek tu, ali da ne živimo pod istim krovom.

Ovo, sa njom, doživeo sam bukvalno kao poraz. Zemljotres!

I baš zato nisam smeo da dopustim sebi da ne rasčlanim sve detalje, da ne  doprem do svake sitnice  koja je bila značajna za naš odnos, a ja je nisam primetio, do kamena spoticanja  na kraju, o koji sam se svakodnevno saplitao i skoro da sam obe noge o njega polomio, a da ga nisam video.

A bilo je indicija koje bi svakom iole opreznom čoveku bile signal, kakav takav, za potrebu sumnje u tom odnosu u kojem je, kako sada stvari stoje, ona prodavala  svoje telo, a ja  poklanjao sve – i sebe i svoje emocije i svoju naklonost, i… svoj novčanik.

Da se vratim na Dimitrija. Onog inspektora negde iz  unutrašnjosti, za kojeg  sam ja verovao da je bivši. Dobar čovek, al oženjen, tako mi je rekla, a onda je  srela mene i shvatila kako mora da počne, da mora da razmišlja o starosti. O nekome sa kim će da se skrasi i obezbeđena uđe u onaj period života u kojem si mirniji, staloženiji, mudriji, ali i usamljeniji, bolesniji, često i nezadovoljniji. I onda je, navodno, Dimitrije dobio nogu.

Nikada mi nije bilo jasno zašto ona krije svoje mobilne telefone od mene. Pa sve nešto ide u kupatilo, u drugu sobu, piše poruke kada misli da ja dremam ili kada odem u toalet. Pa se vrpolji kad joj telefon zazvoni, unervozi se i ne zna šta će i kud će… pa i, ako mora da razgovara, priča u šiframa, sve nekako, kao da me nema pored nje, ko da je tamo negde sama ili u nekom društvu, pa valjda ne moze da bude dorečena.

Vraćali smo se jednom s mora, ona kao drema u autu, a rekla mi da je probudim pre Kopaonika. Ja namerno zaboravim, ona  se budi i kada vide da već ulazimo u Prokuplje, polude od besa. Poruka stiže za porukom, telefon pade na pod od silnog vibriranja, ona nešto piše, javlja se – da , tu sam, uskoro dolazim, silazim, stajem, svraćam, ja gledam da onako besan ne skrenem s puta, došlo mi da dovatim onaj telefon i zafrljačim ga u prvu njivu.

Posle saznam od Miroljuba, Dimitrije  je čekao u kolima, pred zgradom. Zato meni nije dala da je dovezem do stana, kao, svratiće prvo do deteta, kod bivšeg muža, pa nema smisla da me vodi u taj komšiluk. Koji komšiluk, saznam posle da je i tamo bila poznata kao ona koju stalno dovoze i sačekuju neki muškarci.

Prebacujem joj jednom u kompjuter fotografije s aparata koji sam joj kupio na početku veze, kao poklon za rođendan i eto, znak moje želje da među nama to bude trajno, kad, vidim – slikala tipa u svom stanu, nasmejan ko ja, samo što bale nije pustio, pošto ga je verovatno dobro obradila. Kako se zeznula, ne znam, al ja ga videh, sa sve datumom- koji mesec pre toga.

Ko ti je ovaj, pa rođak, kaže.

Oću da joj verujem al sve me nešto kopka, ne da mi neki crv mira, osećam ja da tu nešto nije u redu, dobro, oćeš li mi reći ko je ili da pogađam sam.

Pa, to je Dimitrije.

Šta će Dimitrije kod tebe u vreme kada si sa mnom, ovo je slikano uveče, gde je bio, šta je tražio, gde je spavao?!

Pa znaš, nije imao gde, pa sam mu dozvolila da prespava u…

… u velikom krevetu, je li?

Ma neeeee, neeee, kune se ona, u ćerkinoj sobi, pa znaš i sam da je ona prazna, dete  retko kad spava kod mene.

Trebalo je još tada da mi bude jasno. Trebalo je, bar, dok se sklanjala s mobilnim u šakama, dok smo bili na moru, da mi bude jasno. Trebalo je, bre, da mi se lampica upali onomad, kad se probudila kod Prokuplja i kad je bledela i modrela na svakih pet minuta, gledajući u one poruke i u moju ruku koja je stezala menjač toliko čvrsto da se mogao raspuknuti od tog stezanja.

Ali, nije. Nije mi ništa bilo jasno, jer sam ja bio zadovolj(e)ni muškarac, koji dugo pored sebe nije imao tako pohotnu i podatnu ženu, sagovornika koji ume da sluša,  kuvaricu koja ume da ugađa, gospođu koju može da predstavi svom društvu… tako sam bar verovao.

A oni su defilovali – Dimitrije, Miodrag, Vojin, pominju se još neki … Ej, a ovo ti nisam rekao. Kad smo to bili na moru, sretnemo se sa jednom mojom jako dobrom drugaricom. Izašli smo par puta, žena tamo usamljena, silom poslovnih ne-prilika nadgleda neke radove koje izvodi firma u kojoj je zaposlena, a uz to još nije prebolela raspad dugogodišnje veze sa čovekom do koga joj je još bilo stalo. Pominjali smo i njega, baš u to vreme je bio na vrhuncu moći, zgrnuo neke silne pare, krenulo čoveku, znaš one šeme, malo veze, malo stranka, malo rizika i najviše straha… udarile mu pare u glavu, pa se razišli.

Kad, prođe neko vreme, baš nekako kad zahladiše odnosi  između ove moje i mene, zove me ta drugarica, kaže, jeli, bre, šta mi ova tvoja pravi probleme sa onim mojim bišem, jel ona normalna… a besna, osećam, oči bi joj iskopala.

Smiri se, kažem, šta te je spopalo, kakve veze ona ima sa tvojim bivšim, jes da su nekakvi zemljaci, ali ga ona i ne poznaje.

Poznaje ga, kaže, i te kako ga poznaje, znaš li da je uspela da ga upozna, kad je bila kod svojih, vodila sestu, fora, ta sestra bi da kupi stan. Izašli par puta na kafu, kao usput pomenula i mene, a ni tebe nije izostavila. Kao, jadnica, sumnja da smo ti i ja u vezi. I da si je zbog mene vodio na more baš ovde . I da joj je propalo letovanje, jer si više pažnje posvetio meni nego njoj.

Nije mi što mu se nabacivala, časti mi, on za takve ni pet para ne daje, izvini  što ti to kažem, ali je sve do nje bilo nade da se pomirimo on i ja. I više ih nema. Usput, povedi računa i o sebi, ovaj moj jeste meni bivši, ali takve stvari ne zaboravlja, ma koliko bile neistinite.

Pa dakle, šta da ti kažem? Dok sam se ja lomio između sumnji i verovanja joj, ona nije gubila vreme. Mora da je naslutila to, da se ja lomim, da sam možda neke stvari i saznao, đavo će ga znati…  Rešila žena da se obezbedi, na svaki način, pa to ti je.

U stilu, ko više da.

nastaviće se

Advertisements

10 мишљења на „Volela me je do poslednje pare – četvrta priča

  1. Ma čovječe, ženo! Kako ovo radiš!? Jel ti on priča u diktafon? Tako je govorno, tako dobro. I ako su to riječi tog čovjeka, on je odličan pripovijedač, a i ti, koja prepoznaš priču… Ma zanima me kako tako pametan čovjek može biti toliko glup! Ma i ja jedva čekam nastavak. U nadi da se čovjek izliječio i oporavio, duševno i financijski!

  2. Neno, Neno… ludilo koje traje više od dve decenije na ovim prostorima izvitoperilo je sva moguća ljudska bića…žene pogotovo. Dobro je što sve ima svoj kraj, kao i početak. Priča životna, trebalo bi izvući pouku…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s