Volela me je do poslednje pare – treća priča

Mislio sam da umem da procenim ljude. Da iz pogleda, pokreta, mimike, stava, dok govore,  spoznam govore li istinu. Ili nešto kriju. Ili lažu. U nju nikada nisam posumnjao.

U stvari, kad malo bolje razmišljam, a razmišljam otad, glavu razbih razmišljajući, shvatam da ja, zapravo, nisam ni dozvoljavao da se sumnja uvuče u naš odnos. Verovao sam joj, na reč, poverenje je sagrađeno tokom tolikih godina poznanstva i drugarstva, simpatija povremenih. Želeo sam da joj verujem.

Pa mi i upozorenje milicinera nije bilo baš jaka opomena, i ona, prva cedulja ispod brisača mog džipa nije bila alarm za uzbunu.

Pitaš se, vidim ti po pogledu, znam da bi volela da znaš, da li sam je voleo. S ove distance, glat bih mogao da kažem, nisam. Ali, opet,  zar me je samo seks vukao ka njoj? Mene, čoveka od pet banki koji je iživeo i mladost i brak i ono van braka, eto priznajem, kad je sve krenulo nizbrdo, i samački život posle! Zašto sam pravio planove za budućnost sa njom? Zašto sam dozvolio da me voda po svojoj familiji? Zašto sam se zbližio sa njenom decom? Zašto nisam žalio…ma, ne znam, verovatno je osim moga racija i moje strasti  i nešto emocija igralo ulogu u našem odnosu.

Zašto bih, inače, ovoliko tragao za istinom? Bilo je dovojno da okrenem leđa i odem. Zauvek.

A ja sam i pored svega ostao sa njom. Rešen da je razotkrijem do kraja, što sam mogao jedino uz  njenu nesvesnu pomoć.

Kada mi je Miodrag ispričao sve, one svoje tvrdnje sa sve činjenicama, o Dimitriju za koga sam znao samo da je bivši, o Vojinu koji se pominjao kao poslovni partner i izvođač nekih radova u stanu, pa onda o još nekima, koji su samo njegova pretpostavka i sumnja, nije mi bilo lako da ostane sve kao da se ništa ne dešava. Da ona ne primeti moje nemire, muku koja me nagriza i spolja i iznutra.

Od Miodraga sam digao ruke, namirio mi neki deo troškova za gume, ajd pusti budalu neka tera svoje, ja sam ionako prošao mnogo skuplje. A Dimitrija sam ostavio za kasnije. Ionako je bilo znakova koji su ukazivali na njegovo prisustvo. Samo ja nisam želeo da ih vidim.

Mene je kopkao onaj, tobožnji poslovni partner, čovek koji joj je napravio kuhinju, ormare, valjda i onaj veliki krevet u njenoj sobi koju mi je onako svesrdno ustupila prve noći. Majstor od drveta, tako sam ga nazvao. Vojin ovdašnji.

Znaš ga? Pa naravno da ti nije rekla da je sa njim u vezi, kad si već znala za Dimitrija.  Za javnost, on je bio poslovni partner firme u kojoj je radila. Za njega, ona je bila najpre izazov, pa ljubavnica do koje je jedva, uz mnogo truda i napora došao, pa žena sa kojom je kovao planove o zajedničkoj budućnosti, pa žena zbog koje mu se raspao brak, pa sponzor kupovine stana u kojem je trebalo i sam da živi… i na kraju noćna mora.

Kakav je bio dok ste išli u školu, baš me zanima. Čudi me da ništa nisi primetila između njih dvoje kada ste se sretali. Da li zaista može da se sakrije ono što struji između dvoje koji kriju da su u vezi? Ja sam čuo da nije bio neki frajer, da su ga ti tragovi neiživljenosti u  mladosti i učinili lakim plenom za njenu nezajažljivu pohotu, kojom je gutala platežne muškarce dovoljno neoprezne da progutaju njen mamac. Zato ga je i oko prsta motala lakše nego mene.

Kada je shvatio da je prevaren, da je zbog nje ostavio ženu i decu i izašao iz tek sagrađene kuće kojoj se toliko radovao, da ga je izmuzla do granice bankrota, sakupio je svoju sramotu u ogromnu mržnju prema njoj i podneo tužbu sudu. Evo, uspeo sam da dobijem kopiju presude- morala je da mu isplati 15.ooo evra, bar deo onoga što  je uložio u kupovinu i opremanje njenog stana. U kojem je, kako su planirali, trebalo de žive zajedno. Čim ona reši neke svoje nerasčišćene račune sa bivšim mužem, tako mu je rekla.

Nisam sreo čoveka, mada sam imao želju da ga upoznam. Ali, kako da mu stajem na muku, prema kojoj je moja muka ništavna? Šta da mu kažem? Da nije jedina budala koja je nasela na njene bezobrazne lepe reči koje paraju kičmenu moždinu? Da je i moj novčanik uspela dobrano da prostrese? Da i ja gutam knedle i ruku stežem u pesnicu pred njom, kako je ne bih pružio da je zadavim?

Nije htela da govori mnogo o njemu. Navodno, nije joj dobro napravio neki orman, a hteo da naplati. Gosti na slavi su joj se podsmevali što se druži sa takvim smotankom, koji  umišlja da je dasa. Zamisli, nabacuje mi se, pričala mi je. Nemoj da me pitaš za tu budalu, eno ga cvili pred ženom, da ga primi u kuću, ne znam ni što ga je šutnula, a ni što se udala za  njega.

I nisam pitao. Niti sam joj ikada pomenuo da imam kopiju sudske presude i da znam zašto se onoliko uzvrtela, navodno oko neiplaćenih rata nekog kredita, koji zapravo nikada nije ni podigla. Koji je bio mamac za mene, zaslepljenog. Čoveka koji ulaže u svoj budući brak. Budale, iste ko Vojin, samo malo drugačije.

Ne znam ni sam kako je došlo do prvih većih svađa. Do toga da se ohladim i počnem da gledam na nju samo kao na  objekat jedne ogromne  žudnje koja se i sama gasi.

Do konačnog prekida nije došlo naglo, ali sam u međuvremenu uspeo da joj predočim neki manji deo mojih saznanja. Koje je, pogađaš, sve redom negirala. Laž- jedina reč koju je bila u stanju da ponavlja satima, sada znam, onda kada nije imala argumente. Kada se bojala da se još više ne uplete u sopstvene laži.

Cvilela je na telefonu, da joj nedostajem i da me čeka i da sve bude kao pre i da… sve dok sam imao strpljenja da je slušam.Nije ni slutila kakva se borba odvija u meni, i dalje željnom da me neko, ko zna od kuda, razuveri u sve ono što sam znao i da mi kaže kako je to samo bila proba na koju me život stavio na tren.

nastaviće se

Advertisements

7 thoughts on “Volela me je do poslednje pare – treća priča

  1. vuckovicnamestaj

    Ostavila si me bez teksta! Tako ti se glatko nižu redovi, a ja samo strepim da se ne završi priča… Ne verujem da ovakva žena postoji, priznaj da si je izmislila?

  2. Nisam ni slutila da mogu od jedne relativno kratke ispovesti da ispletem ovoliko nastavaka – i sve želim da skratim, al onda vidim toliko detalja koji mogu da se smeste u priču. I idem dalje- dok ne kažete da vam je dosadilo. Hvala ti.

  3. Sve čekam da se završi pa da ostavim komentar, ali, nestrpljivo, moram da ti kažem, Negoslava, ovo je roman u malom.Priča kakvu bi svako od nas mogao onako uz kaficu da ispriča, jer barem jednu ovakvu zna, ali ti si je majstorski pretočila u priču. Tvoj dar za pripovedanje, osećaj za likove, meru, ljudske sudbine i karaktere sve je ovde dovedeno do savršenstva. Sad žarko želim da čujem kraj… 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s