Volela me je do poslednje pare – druga priča

Nemoj da misliš da ja sad, nešto žalim za parama i da ti zato pričam sve. Jok, bre, kamo sreće da su pare najveći, da su jedini razlog… Pare dođu, odu, pa ih imaš i nemaš onoliko kolko ti trebaju, al ako znaš da ih napraviš, a meni je to išlo od ruke, ne obazireš se mnogo i kad otiču gde ne treba.

A nisam žalio, časna reč, i inače nisam neki štedljivko, ali na njoj posebno nisam štedeo. Muško ti je bre, prokleto, a još kad žena zna… nema tu mnogo da se priča. I vredela je, ali kad ti kažem, vredela je svaku paru koju sam potrošio na nju. Bez obzira na sve. Neću sad da budem gad, razumeš, neću bre da je pljujem, činjenice same govore o njoj. A i o meni, pomalo. Ali ti znaš, pa neću da ti objašnjavam, ja nisam takva budala. Samo je bila trenutak koji je vredeo. I to toliko da sam se zaneo, mislim, to oko budućnosti i planova i …to, kako sam video nas dvoje, zajedno, u starosti.

Pošto je uspela da me zanese u svakom pogledu, trudila se ona oko mene, znaš, baš se trudila, a ja svestan toga da vreme leti i da će starost blizu, počeo sam da pravim planove. Mislio sam, treba mi neko kad starost pritisne, a nju bar znam iz mladosti, što da zakasam sa nekom ko zna kojom, za koju i ne znam šta je sve prošla i kud je prošla… sve mi se tako mota po glavi. I što mi se više mota, sve više vidim nas, kako starimo, ali ne u onom mom stanu koji mi je ogadio otkad sam sam. Nego, u onoj roditeljskoj kućici, ona mi je nekako idealno mesto za starost u dvoje.

Naša viđanja su počinjala  tako što smo, čim bih došao, odlazili u supermarket. Da  imamo dok sam tu, ali i da ne oskudeva dok ne dođem sledeći put. A to je bilo jedva par dana, ređe nedelja. Jednom, kad nisam mogao da dođem desetak dana, iz kože sam hteo da iskočim.

Valjda zato i nisam dozvoljavao da se mnogo trudi po kujni. Više sam voleo da izađemo u šetnju, pa da svratimo na ručak, na neko lepo mesto. Ponekad pozove i ćerku, onu neudatu. Dete ko dete, nikad nema, ja ćušnem 50 evra. Za džeparac.

Kad je vreme lepo, odemo do nekog izletišta. Znaš, novo mesto, nova soba,  sve to raspaljuje maštu i strast čini užarenijom  čak i od one za koju misliš da ne može da bude veća. A onaaaaa, posvećena meni i mom uživanju i zna u pravo vreme da kaže i šta da kaže, ma, protrese ti kičmenu moždinu, kažem ti,  najlepše bezobrazne reči izgovara na tako lep način, da… ma, stvarno poveruješ da si na nekom sedamnaestom , ne samo na sedmom nebu.

Ustanem  jednog jutra i odem da pripremim kola, da odemo do obližnjeg   planinarskog doma, svaki put mi je sve lepše tamo, ma, preselio bih se, kolko sam voleo to mesto.

Zagledam kola izdaleka, kad ono,prednje  gume probušene. Ej, moj novi džip, gume glanc nove, skupe one, znaš već.

Sjatiše se komšije, neki me već znaju, srećemo se stalno, čude se ljudi, čudi se i ona, nikom  nije jasno. Čudili se i milicioneri, em ni u koga ne sumnjam, em nisam odavde… Raziđe se narod, ode i ona u stan, ja ostao da potpišem zapisnik milicijski. Kaže jedan od one dvojice, prijatelju, nećeš ti tog lako da nađeš, a nećemo ni mi, nego, vidi de malo sa svojom gospođom, pre će biti da ona ima nešto da ti kaže.

Ja nešto, kao, izokola, šta ti misliš, imaš li ideju … ma kakvi, kune se, kune tog koji je iseko gume, zadnje vreme došlo, kakav je ovo narod, gde mi to živimo, kud ide ovaj svet…sve tako, gde da sumnjam u ženu, idealnu do tad.

Propade nam planinarski dom, propade nam i taj dan, sačekam ja sutrašnji, kupim gume i vratim se naredne nedelje. Da nadoknadim propušteno. Opet market, opet pijaca, opet treba da uplati ratu kredita, pojma nemam šta beše uzimala, jedno li je, njoj sve treba i nikad nema, al ne žalim ja, para ima, a ona je samo jedna… onakva. O-na-kva.

Oćeš, vraga – sutradan isečene sve četiri gume. Al, pre nego što sam pozvao miliciju, primetim ja neko papirče ispod brisača, pročitam na brzinu i stavim u džep.

Komšiluk psuje, ona gunđa, milicija zapisuje, ja potpisujem i- toliko.

Pročitam posle pažljivo ono papirče- kaže, marš iz ovog grada, ostavi tu ženu na miru, ona ima svog čoveka, nije to za tebe, sledeći put neće samo gume…

Aha, to li je, povezujem ja konce, ona i dalje ništa „ne zna“, mamu li im kriminalnu,  nastavlja istu priču, kakav je ovo svet, kuda mi to idemo…

Nisam ni čekao da svane. Čim sam sredio gume, pravac  kući.

A kopka me, sve me nešto steže u grlu, da prozborim ne mogu, koliko sam najeđen i besan. Proučim ti ja ono papirče, vidim logo firme u kojoj imam prijatelja, radi li kod vas  neko ko stanuje blizu te i te adrese, kaže, radi. Ko je, kaže, Miodrag, onaj što ga  žena uhvatila s drugom, pa ga izbacila iz kuće, pa jadničak kupio neko stanče tamo na periferiji, bogu iza nogu, pati se sam.

Njena zgrada. Komšija s trećeg sprata.

Bogami, ganjali smo se mi još. Gume više ne dira, al nađem često opet neko pisamce, upozorenje, pretnju.Idi, čoveče, ona ima čoveka, nemoj da te đavo nosi.

E, ona jednom izašla sama, imala obaveze, a ja pravo na njegova vrata.

Preblede čovek, zna već da znam, nema tu šta da se krije više. Kaže, burazeru, ja sam sa njom dve godine u vezi,  al ne samo ja. Nego, kaže, ja baš i nisam mnogo ‘teo, mnogo bre ima krive noge, al ona jedno vreme navalila, a šta ću, em me žena izjurila, em da me ona pronese na loš glas, žene su ti čudo kad su odbijene, pristanem ja, šta je tu je, da učinim.Kad treba da odem, ona ostavi vrata odškrinuta, ja kao silazim, ako naiđe neko samo produžim, ako ne, ja pravo pa… u onaj veliki krevet, nije ona džabe onoliki krevet pravila.

Al bateeee, znaš je i sam, šta da ti pričam, zagrejem se ja, ko nikad. Znaš i sam, sve …

Pa kad poče  ti da dolaziš, ne beše mi pravo, al kaže ona, ma šta ima veze, on mi treba, pomaže mi, tu je samo vikendom, ti i ja smo se ionako dogovorili da niko neće znati za nas, pa kad on nije tu, dođi… A i,shvatio sam ja, bezecovala je ona tebe, za budućnost. Kad reši da se skrasi.

Ne  verujem ja još, sve čekam da ga uhvatim u laži, lažeš bre, ne lažem, brate, slušaj, jel i tebi kad ti je najlepše govorila … kad tad nisam puko, nikad neću.

Ej, ja sam se treso od miline, ne mogu sad da ti pričam, ali to što ona kaže i kako kaže, ma, mislio sam da je to samo za mene, kad ono… ko kad glumac nauči monolog, pa za svaku predstavu, uvek  ista njegova predstava u malom.

Slušam ga, a u glavi mi odzvanja, on  ne prestaje da priča, a sav se trese, vidim uplašio se, pa i dalje ne verujem  u sve što čujem… al gume, kažem, ne laži toliko, ima da mi platiš sve gume… a pred očima mi sve nešto belo i seva i okreće mi se ona  njegova soba…

Brate, ne tužakaj me da puca bruka, znam ja da nisam smeo i da su ti gume skupe, sve ću ti platim, al slušaj bre, što me ne pitaš za one druge, rekoh ti da nisam bio samo ja…

Tek onda meni dopre do svesti da mi je to rekao još kad se sabrao od prvog šoka kad me je video na vratima. Pričaj, pričaj sve kad si počeo, mamu li joj maminu, daj da čujem sve što imam da čujem…

nastaviće se…

Advertisements

13 мишљења на „Volela me je do poslednje pare – druga priča

  1. I ja jedva čekam dalje, a bome voljela bih i tu fatalnu sredovječnu krivih nogu – što to ona zna tako dobro s muškarcima koji su u godinama kad se lakše zaludi za premladom nego za iskusnom starkom.
    A što se tebe tiče, draga Negoslava, odlično si ovo ispričala, odlično. Da nisam u gužvi, rado bih izdvajala meni najdraže dijelove…

    1. Ne znam detalje, iskreno.Ali, imaaj u vidu činjenicu da je on nije upoređivao sa mladim devojkama, nego ga je, prvo, samo zaintrigirala tim što je znala, a onda je počeo da je sagledava kao kompletnu ženu, o kojoj je mogao da razmišlja kao o budućoj supruzi.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s