Volela me je do poslednje pare- prva priča

Ispričaću ti jer znam da ćeš razumeti. Da ćeš i hteti i moći da me razumeš. I da me na kraju priče nećeš pitati – a kako je to moglo tebi da se desi. Jer, umeš da slušaš ćuteći i sve da kažeš pogledom. Razumevanjem. Saosećanjem koje ne peče i ne boli.

Nisam glup čovek, to znaš. Umeo sam i umem da radim, da zapnem, da stvorim i da steknem. Decu skućio, ni bivšu ženu nisam ostavio na ulici. Sebe obezbedio za neke crne dane koji su se činili tako dalekim, a koji su tako blizu.

Ne sporim, još se osećam mladim. Željan sam i drčan. Svega. Života, najpre. Adrenalina, čežnje, strasti, davanja, onog slatkog davanja kada se daješ još onoliko koliko uzimaš i koliko se osećaš dobro u toj isprepletenosti svojih želja i misli i snova, s tuđim.

Reći ću ti i ko je ona.Nju znaš bolje nego mene. U stvari, mislila si da je znaš, kao što sam i ja mislio da je poznajem, od onih lepih dana u studentskom domu kada smo jedno drugom kratili predispitnih strah i lečili mladlačke frustracije zbog neostvarenih ljubavi. Pokušali nešto, malo, tek da   smirimo one varljive  titraje u očima i da shvatimo da to nije…ono. Pravo i sudbinsko. Ono, za pomisao na… dok nas smrt ne rastavi i…  tako…

Ništa ti nije rekla o meni kada ste, onomad, putovale zajedno? Pa da, za tebe, za okolinu, još je bio važeći onaj Dimitrije, onaj, pre mene. U stvari, ‘bem li ga da li je samo pre mene ili je bio, ko što mi se čini, sve vreme. Izgleda, i sada.

Ukrštali su se naši putevi nekoliko puta, i onda kada smo gradili svoje porodice, ja tamo negde, blizu njenog rodnog grada, ona ovde, gde je ostala. Dovoljno za stisak ruke, kako si, kolika su ti deca, jesi li zaposlio ženu… Pa onda, jesi li se vratila sa decom, hoćete li se razvesti, ko ti je onaj u golfu, kad si se vratila mužu… Gde ste letovali, jel ti žena još viče, kako su ti deca podnela razvod… Razvela sam se, udala mlađu ćerku, otplaćujem stan, tu mi je majstor, montira kuhinju i ormare…

Raskinula sam sa Dimitrijem, znaš, on je oženjen, a moja deca  polako odlaze i treba mi neko, za stalno, onda kada ostanem potpuno sama.

A što da plaćaš hotel, prenoći kod mene, ionako mi kuća prazna!

Hteo sam, časna reč da sam hteo da samo prenoćim i da nastavim put, do sela, od kako su moji umrli, ne propuštam zadušnice.

Čuo sam šum vode dok se tuširala i dok sam, umoran, tonuo u san. Čuo sam i da je otišla u svoju sobu i video kada je pogasila svetla. Ne znam koliko je čekala, tek, probudio me je njen šapat- nije fer da spavam sama u dečjoj sobi dok se ti širiš u ovolikom krevetu.

Ujutru, dok se vrtela po kuhinji, u kojoj je jednako spretna kao i u postelji, shvatio sam da bi ona mogla da bude ta koju sam tražio. Vrela, pohotna ženka, ljubavnica i domaćica, partner za šetnju, za razgovor… za starost.

U povratku sam napravio par dana pauze do odlaska kući. Posao je još cvetao, a ja sam telefonom mogao da obavim ono najbitnije. Ko bi žurio u praznu kuću, pravdao sam se sebi, prijatno ošamućen njenim nežnostima. Kavaljeri o tome ne pričaju, ali znaš šta, nema joj ravne, samo ću ti to reći.

Na to me je i uhvatila. Trčao sam kao sumanut, da posvršavam najbitnije poslove, kako bi se što pre vratio u njen zagrljaj. Bio sam kao pubertetlija koji je sve igračke, sve sportove i sve teretane zamenio za  jedan ogroman udoban ležaj u njenoj sobi.

Mogla je da me mota oko malog prsta, u najbukvalnijem smislu te reči. Šta bi poželela, dobijala je bez odlaganja. Nema mesta u koje nije poželela da ode, da se nismo našli tamo. Vodila me kod rodbine, nagoveštavajući našu zajedničku budućnost. Pre toga me, onako usput, obaveštavala o njihovoj teškoj materijalnoj situaciji, o ovoj ili onoj muci, o potrebama… Imalo se, šta je za mene 50 evra, mislio sam dok sam ih neštedimice delio njenim babama, sestrama, tetkama… Pa to je moja buduća tazbina, govorio sam sebi, nemaju ljudi, a nema ni ona da im pruži, ima kredite, stan, pa onaj nameštaj koji joj ugrađuje čovek, sve na poček, pa deca…

nastaviće se

Advertisements

8 thoughts on “Volela me je do poslednje pare- prva priča

  1. Wojciech

    Negoslava… čini mi se da si sve bolja i bolja…
    Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, pišeš odlično, ali u zadnje vreme „kidaš“.
    Pozdrav! 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s