Imam neku knjigu o Branku, koja ne bi bila ni vredna pomena niti sećanja, da u njoj nije fotografija drveta o koje su našli obešenog  najvećeg niškog pesnika.

Uvek se naježim kada se toga setim. Knjigu, nerazumljivog naslova koji sam naučila napamet ne bih li nekoga naterala da mi ga objasni,  sakrila sam od sebe same, pošto sam konstatovala da sam dala  džabe pare za nju.

Inače, zabeleženo je da je nekoliko dana pre nerazjašnjene pesnikove smrti, bio priveden u zagrebačku policiju zato što je, pijan, u nekoj kafani uzviknuo, „Zašto pesnika ubijaju u socijalizmu?!“.

U Nišu, decenijama skoro, nije mogla da se kupi knjiga njegovih pesama. Pa sam jednom, u mladosti, posle špartanja po čitavom gradu, od jedne do druge knjižare, a tada ih je bilo mnogo, tek kod kuće konstatovala da sam kupila knjigu njegovog imenjaka, Radičevića. Znam da je bilo leto i da je bilo vruće i da  sam u nekoj sedamnaestoj knjižari ponovila – dobar dan, molim vas, da li imate zbirku pesama Branka Miljkovića i da mi je prodavac rekao – da,  imamo, a ja sam od silne radosti što sam konačno uspela da je nađem, platila, stavila je u tašnu i tek kod kuće otkrila zabunu.

Posle su, s porastom pesnikove slave, svi njegovi iole pismeni školski drugovi počeli da se utrkuju oko toga  ko će objaviti što više detalja o njemu. Od onih, važnih za svakog čoveka, do zadiranja u porodičnu intimu, što bi se danas svrstalo u žutu štampu. Pa smo, tako, saznali da je Branko bio dete ljubavi- tako su se, u vreme njegovog rođenja,  zvala deca začeta pre venčanja svojih roditelja. Tata Gligorije je  valjda službovao negde u Hrvatskoj, odakle je u Zaplanje doveo i suprugu Mariju, iz nekog sela kod Drniša. A roditelji su, kasnije, o tome šaputali, pa su tako ovu porodičnu tajnu saznavali njegovi drugari. Koji su ovakva svoja „otkrića“ kasnije delili sa širokom čitalačkom publikom.

1452285_734475373248768_1221052737_n

Tek, Branko se rodio u središtu zaplanjskom, Gadžinom Hanu, u čijem se Domu kulture mnogo decenija posle desila „promocija“  novokupljenog klavira (koji danas verovatno sakuplja prašinu), pa ja imam priliku da sada ponosno tvrdim da mi je zemljak. Mislim, Branko, za klavir me baš briga.

I u istoj zgradi smo učili gimnaziju. Dobro, u njegovo vreme se zvala samo „Stevan Sremac“, a ja sam išla u nju u ono vreme kada je već bila podeljena na dve, pa je jedna zadržala Sremčevo ime , a druga, moja, postala Gimnazija „Bora Stanković“. Išla bih ja i u osnovnu školu koja nosi njegovo ime,  po želji moje omiljene učiteljice Bose, kada smo se selili iz stare i prenatrpane škole,samo da se na putu do nje nisu isprečili jedna jako prometna ulica  i jedna pruga. Pa smo učiteljica i ja zajedno otplakale odluku moga oca da idem u školu od koje me je delila samo jedna rečica. Niko od svih mojih učitelja u životu nije me voleo kao ta, divna, prelepa učiteljica Bosa. I nikoga ni ja nisam toliko volela.

Slušala sam, ponekad, priče o Branku od ljudi koji su ga pamtili. Zavolela  sam njegove pesme, neke sam znala napamet. „Uzalud je budim“ govorila sam nekada lepo, sada zamuckujem ako se prethodno ne podsetim.

Mislim da nema grada, oprostite mi ako grešim, koji voli svoje pesnike kao Niš svog Branka.

Jedino ako ne izađem iz kuće tog dana, ne prođem ulicom koja nosi njegovo ime.

Jedino ako ne idem do grada, ne prođem pored njegovog spomenika ispred Narodnog pozorišta. Branko, s knjigom u rukama. Kako ga pamte njegovi školski drugovi.

Na putu do svog sela u Zaplanju, prolazim pored onog doma kulture, u njegovom rodnom mestu, koji nosi njegovo ime. I u kojem se, decenijama posle, desila „promocija klavira“.

Nedavno sam, posle izložbe  povodom 40 godina rada Miroljuba Kostića,  objavila ovaj tekst. Da ponovim, mnoge Nišlije bi volele da  Branko Miljković, ovaj kojeg vidite na gornjoj slici, bude postavljen kao skulptura na lepom mestu u gradu. Koji se ne može pohvaliti sa mnogo takvih ljudi kakav je Branko. Koji bi danas, da nije onog drvceta na zagrebačkoj periferiji, napunio 80 godina. Sve i da ih ne bi doživeo, da se iz Zagreba vratio živ, danas bismo imali prilike da se divimo mnogo većem broju njegovih pesama i ostalih dela.

I drvo je reklo , nemoj, jutro moje belo

Ubi me prejaka reč…

Advertisements