Joooooj, što ja volim život (smešak, od uva do uva).

Pa dođe proleće, pa leto,lepi ljudi i lepe žene, pa praznici, pa odeš na posao, pa ti i tamo lepo (ruke raširene , prsti trepere, a grudima samo što ne krene da zagrli čitav svet),  lepo ti i kad kreneš kući… i dođeš kući (osmeh se smanji samo na predeo vilice, veđe ispravljene, ruke spuštene niz telo).

Dobro, i kod kuće je nekad bilo lepo…

Voleo sam je. Mnogo sam je voleo. Bila mi je muza, ooooo, kako sam samo umeo da joj pevam, nežno, najnežnije što je moja duša znala da peva, da pletem stihove samo za nju. Njima da je budim i ispraćam je u san, zadovoljnu i nežnu i meku i… nasmejanu.

Onda se osmeh izgubio sa njenog snenog lica – tada, u tom polusnu nije mogla da me prevari i da mi kaže, nije mi ništa, samo sam malo umorna, danas je bila gužva na poslu. A da je i  rekla, opet bih shvatio, jer žena kad skopi oči i počne da tone u san ne ume da laže, tada joj i spušteni kapci drugačije trepere, a grč , onaj koji vešto prikriva tokom dana, onda joj se jače i više čita na licu.

Od njene tuge , čije uzroke nisam znao, jer kako bih to  mogao znati, ja, koji sam joj zvezde skidao, do mog grča, u duši, u venama, u stomaku, nije bilo daleko. Njeno ćutanje, da ne kaže, i moje, da ne budem dosadan, da insistiranjem ne produbim taj grč i tu tugu i taj osmeh leden, koji kazuje ono što ona želi da sakrije, njeno odsustvo i to što je nema i kada je tu, što nije tu za mene onda kada je tražim, sve to je učinilo od nas dvoje strance. Koji se nikada više nisu pronašli.

Moj život je tekao pored njenog i  njen je promicao pored mene, pazeći da se ne dodirnu i time rasprše poslednje nijanse praha koji se nekada zvao ljubav, a sada samo – život sa strancem.

Ali ja i dalje volim život. Nije mi bilo lako, priznajem, nije mi bilo dobro svih onih dana, meseci, godina, dok sam čekao da mi se vrati, dok sam sve činio da bude kao pre, dok sam se nadao, puzao, šenio, dubio na glavi i čupao svoje srce , i njega da joj dam.Da na taj način opet budem u njenim mislima i snovima, u njenim željama, strastima… u njenom životu.

Navikne, živ čovek, navikne i prihvati sve. Pa i to , da je odbačen, suvišan, neprimetljiv.Pa traži neke kutke svoje svakodnevice , u koje smešta svoje snove, želje, nadanja. Daleko od razočarenja, tuge, od suza koje ponekad znaju da skvase oči.

Pa se raduje cvetu u tuđem dvorištu, radosti u tuđem srcu, osmehu u tuđem oku.

Pa obnevidi, jer ne želi da vidi krhotine svoje sreće, da ga ne bi podsećale na… ono što bi da zaboravi, jer boli kad ga se seti.

421265_524171057639166_652976609_n

I tako, danas kada mi postavi ručak, ko svaki dan što čini, i kada se zahvalim, ko uvek, na tome  što  mi svaki dan spremi, sve, od supe i salate do deserta, kuhinju nikada nije zanemarivala,  po boji njenog osmeha ja ću znati da li je opet plakala.

Za onim putem, kojim nije smela, kojim se nije usudila da krene, onda kada me je iz njenog srca potisnuo neko, očito nedokučiv za nju, jednako kao što je ona od tada postale nedostižna za mene.

fotografija je odavde

Advertisements