-Ja sam jednom bila srećna.

-Lažeš.

-Ne lažem bre, samo ti kažem.

-Lažešššššššššššš.

-Ti ne veruješ da sam ja mogla da budem srećna, jednom?

-Ne verujem. Kako ti možeš da budeš srećna?

– Vidi, ja sam još bila mlada i nisam bila stara ko sad. I bila sam, onako, lepuškasta i nisam bila izborana , nisam bre  bila ružna ko sad. I bila sam nekako, skoro pa nasmejana, nisam bila tužna ko sad. I bilo je proleće, ne, skoro pa je bilo leto, onako, svi se probudili odavno iz zimske dremeži, samo što nisu počele žege,  i ja sam hodala ulicom i vetar je pirkao taman onako, da mi vijori kosa, ja napred, a ona malo iza mene. A ja hodam, lako, skoro da skakućem od veselja, ko kad si bos , pa ideš po mekoj travi a ona rosa sa  nje pada na tvoja stopala i ruke ti pune belih rada koje si nabrao negde u tom polju i sve je oko tebe zeleno i sve miriše na jutro i sunce je, i zemlja je nekako meka i svet ti se čini malecni, pa možeš u svaki njegov čošak da zaviriš.

-I šta tu ima veze sreća? Sreća je kad te neko voli i ti kad nekog voliš, i kad živite u lepom gradu i imate veliku sobu i u njoj lepe stvari i on te vodi u kafanu na ručak i posle imate decu i ona porastu i imaju svoju decu, pa oni svi vole tebe i ti voliš njih, ali ti uvek voliš više njih jer tako treba i jer će i oni svoju decu da vole više nego što ona vole njih. I kad oni nekuda odu ti misliš na njih, a oni se uvek vrate i kad opet nekuda odu ti znaš da će opet da se vrate i kad ti nešto donesu ti imaš posle da se hvališ kako su ti nešto kupili, jer i oni misle na tebe, ko što ti misliš na njih.

– Ti nećeš da čuješ kako sam ja jednom bila srećna?

– Pa oću, ali ti pričaš o livadi i o belim radama i kako je svet malečak, a ja znam da je on veliki i da ne možeš da mu zaviriš baš u svako ćoše.

– A što ti meni ne daš da sanjam? Šta te košta da me pustiš da pričam kako ja zamišljam sreću i da mi tad bude lepo i da posle i ja znam kako se oseća čovek kada je srećan? Ili bar da  zamišlja da jeste…

Advertisements