Danas bi Branko napunio 80 godina

Imam neku knjigu o Branku, koja ne bi bila ni vredna pomena niti sećanja, da u njoj nije fotografija drveta o koje su našli obešenog  najvećeg niškog pesnika.

Uvek se naježim kada se toga setim. Knjigu, nerazumljivog naslova koji sam naučila napamet ne bih li nekoga naterala da mi ga objasni,  sakrila sam od sebe same, pošto sam konstatovala da sam dala  džabe pare za nju.

Inače, zabeleženo je da je nekoliko dana pre nerazjašnjene pesnikove smrti, bio priveden u zagrebačku policiju zato što je, pijan, u nekoj kafani uzviknuo, „Zašto pesnika ubijaju u socijalizmu?!“.

Прочитајте више „Danas bi Branko napunio 80 godina“

Prelepe kuće zaplanjske

Zahvaljujući Mladenu Milojkoviću, geometru iz Gadžinog Hana, volonteru Crvenog krsta, dobrovoljnom davaocu krvi, pesniku u slobodno vreme i fotografu zaplanjskih motiva, a i šire, u prilici sam da ovu svoju zbirku priča na zaplanjskom dijalektu upotpunim  postom s fotografijama divnih zaplanjskih starinskih kuća.

Ovaj pogled na nekadašnju arhitekturu Zaplanja, verujem, raznežiće svakog Zaplanjca, a onima koji za ovaj nepoznati pasivan, dakle siromašan kraj kojem je i bog rekao laku noć, pružiće , verujem, još jednu mogućnost da ga bolje upoznaju.

Прочитајте више „Prelepe kuće zaplanjske“

Po boji njenog osmeha ja ću znati da li je plakala, opet

Joooooj, što ja volim život (smešak, od uva do uva).

Pa dođe proleće, pa leto,lepi ljudi i lepe žene, pa praznici, pa odeš na posao, pa ti i tamo lepo (ruke raširene , prsti trepere, a grudima samo što ne krene da zagrli čitav svet),  lepo ti i kad kreneš kući… i dođeš kući (osmeh se smanji samo na predeo vilice, veđe ispravljene, ruke spuštene niz telo).

Dobro, i kod kuće je nekad bilo lepo…

Прочитајте више „Po boji njenog osmeha ja ću znati da li je plakala, opet“

A meni suze same idu… ne znam da l’ više zbog nje ili zbog mene

Daj mi čašu vode, molim te. Veeeeliku, onu najveću čašu  što imaš. Pa ću  ti pričam. Da se smirim, do malopre su mi suze tekle. Same. Iako znam da me gledaju. Ljudi, nepoznati, možda i poznati, briga me.

Tera me nešto, danima sam ti ja, tako, nervozna, napeta, pa onda malo zamišljena… zapitam se, kuda ja to žurim i dokle nameravam da stignem i do kada ću tako iiiii sve.

Ne znam kud ću pre. Da li svoju kuću da gledam, decu odraslu za kojom trčim više nego kad su tek prohodali, muža koga malo-malo pa trese srčka neka, živu me isprecepi pa se malo primiri, da l’ da trčim kod roditelja, majci noge otkazuju, oca guši i kad je vedro i kad se stunti, da nije posla da se malo odmorim, ne znam gde bih završila. Njegove starce na selu da i ne pominjem, sreća što je razuman, pa im često odnese sam šta treba, bar mi donese veš na pranje, ne moram i ja da se lomatam do sela.

Прочитајте више „A meni suze same idu… ne znam da l’ više zbog nje ili zbog mene“

Ti nećeš da čuješ kako sam ja jednom bila srećna

-Ja sam jednom bila srećna.

-Lažeš.

-Ne lažem bre, samo ti kažem.

-Lažešššššššššššš.

-Ti ne veruješ da sam ja mogla da budem srećna, jednom?

-Ne verujem. Kako ti možeš da budeš srećna?

Прочитајте више „Ti nećeš da čuješ kako sam ja jednom bila srećna“

Tango kao smrt ljubavi koja je mogla da bude večna

Volela sam ga. Onako, kako samo mladost može da voli.Prva ljubav. Prvi poljubac, prva strast, prvo, moje, najmoje i jedino.

Prvi momak. Prvi muž. Ljubavnik, prijatelj, zaštitnik, zagrljaj i rame. Ruka, taman po meri da stegne moju.

Radovanje, kada je pored mene. Čežnja, kad nije. Veliko volim, kada ga gledam i još veće kada ga čekam.

Ljubav kakva se čeka, želi i mnogo sanja. Koju samo poneki imaju sreće da dožive. Da je žive. Sa jedinom željom da bude večna. Da se te nevidljive nite između nas nikada ne pokidaju, da nikada ne oslabe, niti olabave.

Прочитајте више „Tango kao smrt ljubavi koja je mogla da bude večna“