Sanjaću noćas reku preko koje želim da pređem.

Znam da nema nemirne brzake i da njen miran tok uliva nadu, bar ako sanovnik ne laže. I znam da njeno plavilo samo u snu biva  zaista plavo. Jer, mora da zvuči kao da reka nije mutna, kada već nije stvarnost, nego je samo san.

U snu je sve lepše i plavije i bistrije nego na javi.

Kada se smrači nebo i po danu, a reka dobija sumornu boju sebe same posle snega i kiše i kada se u nju sruči taj sneg ili ta kiša i sve što usput ponese, drvlje i kamenje ni na koga pobacano, i kada jaukne hukom, iako pitoma i mirna i tamo gde nije tesna, ta reka, hoće li odneti sobom prazninu koja izvire iz njene desne pritoke? Ili to beše leva?

Hoće li svaki njen most biti dovoljno velik za drvlje koje se po  njenom mutnilu valja? I konačno, hoće li se uliti tamo kuda je naumila, ili se izliti tamo gde je najmanje očekuju?

Znam samo da reka, ta koju ću noćas da sanjam, ne može biti  mutna. I u njoj nema ničeg što bi remetilo ono plavo koje zamišljam, snena.

Pogledom, već sam na drugoj strani.

Advertisements