Noćas u Singapuru neko je ustao ujutru i seo za kompjuter i počeo da gugla reči na maternjem jeziku. Neke čarobne reči koje mirišu na rodni kraj i koje dragaju nepca, a oči zamagle tek toliko da suza opomene na vreme koje je potrebno da se odleti onamo gde te reči nemaju miris te singapurske nostalgije, probuđene zracima sunca koje će ka nama krenuti malo kasnije.

Noćas , koje se u Singapuru zove jutro, ta osoba koju zamišljam sa tragom nostalgije u oku, neka mi oprosti ako grešim, čita Kako se oseća čovek kad nekome učini zlo.

A nekad, valjda onda  kada nostalgija nadvlada sve suze, ili kako se već tuga za jugom zove, ode do onog drugog bloga  i čita kako se pravi prebranac. Nema, od kineskog pasulja, mirisa koji mami, pa možda odustane…

Ali zato, sigurna sam i u to smem da se kladim, u Singapuru su se bar jednom pekle kore za Moskva šnite. Ne vraća se neko ceo dan na recept, nešto se mislim, ako već nije zakasao u kujni, s koricama i filovima i višnjama i… svime.

Naše noćas u Singapuru je već jutro . I jedna ruka kreće ka dugmetu koje će označiti kraj nostalgisanja nad rečima iz rodnog kraja, koje mirišu na prebranac i korice za tortu.

Advertisements